Осећај савршене слободе

Бојана Никитовић је позоришни и филмски костимограф. Недавно је на свечаној додели филмских признања у Холивуду награђена као коаутор за костим у филму "Марија Антоанета". Прва српска "оскаровка" је, иначе, рођена Београђанка. Жена без чијег костимографског отиска је готово незамислив значајнији редитељски потпис у домаћем театру, а највећа глумачка имена се не буне када им она "узима меру". Одрасла је и школовала се на Бановом брду. Из данашње перспективе сагледавања стварности, каже, да је то окружење свакако имало своје предности. На брду се учила основним постулатима пријатељства, сазнавала непостојећу логику љубави. Међутим, уметница за чије костиме тврде да на најбољи начин одређују различите епохе, карактере и људске нарави сада не би натраг.

У међувремену је живела на Теразијама. Пет академских, можда и најбитнијих година провела је на тој адреси. Са студентским индексом и девојачким немиром у грудима имала је прилику да осети набујалу динамику градског асфалта. За њу је још значајније то што је без оптерећења о превозу могла да учествује у ноћном животу велеграда. Дискотеке, журке, непрестана бука, цика, вика. Гужва која бриди у ушима, жамор који весели остављали су на њу утисак неподношљиве лакоће живљења у Београду крајем осамдесетих. Тада је Бојана веровала да јој се догодио животни сан.

Уназад неколико година, креаторка је у Улици кнеза Милоша. Једна од најпознатијих улица у граду, сматра, све мање оставља могућности за живот, рад и креацију. Из тог разлога, овај београдски политички и административни центар њу не подстиче на ширу дискусију.

Једна мисао

Никитовићева, пак, окружење Народног позоришта означава као просторно најелегантнији, уједно и свој најомиљенији крај. Улица Браће Југовић, поред нескривених трагова које су оставиле "године расплета", успела је да сачува своју силуету и ноту урбанитета.

– С обзиром на то да радим у Народном позоришту, често боравим у том крају. Део испод позоришта ми се посебно допада. Пружа осећај савршене слободе и људске неспутаности. Зграда Народног позоришта која је подигнута 1868. године по плану архитекте Александра Бугарског, једног од најцењенијег градитеља Београда у 19. веку, комплетно је преуређена 1986. године. Тада је дограђен и овај део према улици Браће Југовић. Поред урбанистичке раскалашности у стиловима, њен средишњи део успео је да очува архитектонску сведеност и мирноћу. У односу на друге улице, она је на неки начин успела да одбрани свој идентитет од немилосрдних инвеститорских решења и пратећих општинских дозвола. Њена просторно-физичка матрица је у протеклим годинама избегла најоштрије насртаје. Заправо, ова улица има чудну кружну путању. Она почиње код Дома Војске, пресеца Француску, наставља поред Природно-математичког факултета, где се лети осећа мирис хемикалија из кабинета. Ту је и чувени тапетар Максимовић и незаобилазна продавачица ружа. Завршава се код Студентског парка и "Плавог јахача". Волим туда да шетам. Увек гледам ка горе, ка балконима. А, у глави ми је једна мисао –  овде бих волела да живим. Делује ми као полигон за човекову срећу – запажа костимографкиња.

Мало простора, молим

Као потврда о постојању урбанитета у ткиву града, уметница се интересује за успостављање одређених комуникационих модела понашања. Посебно указује на свест о физичком контакту у простору.

– Оно што ми је невероватно јесте колико се људи овде међусобно гура. У светским метрополама постоји култура, односно правило да имате своју не само мисаону него и просторну ауру. Одушевљена сам опхођењем људи у Лондону. Није реч о наметнутом, вештачком бонтону. Овде то не важи. Човеку се не оставља ни милиметар слободног простора, не прави се граница. Људи прођу улицом, гурну вас и нико се не извињава. Газе вас у пошти, банци. Не поштује се црта. Бити пристојан је изгубљена категорија. Нико вам не даје предност. Нико вам не захваљује када је неком пружите – уочава Никитовићева. Она је мишљења да високи улични стубови не доприносе поправљању визуелног изгледа Београда. Посебне замерке има на уличну расвету. Са светлосним зрацима добио би се другачији ефекат.

– Осим што такви стубови немају естетске контуре, као да су наменски прављени да се људи сударају. Није реч ни о каквом излажењу у сусрет пешацима. Оно што ми, такође, делује као велики недостатак јесте расвета Београда. Уличне светиљке шкиље да вас ухвати страх. Као да сте у дубокој провинцији. Запоставља се чињеница да осветљење може да побољша физички изглед и контуре града – констатује наша саговорница за коју се, поред ЈДП-а, издваја и здање "Еуросалона" на Андрићевом венцу. Као доминантну црту београдског менталитета, пак, издваја сатиру и духовитост.