Veliki metafizičar

Specijalno za "Politiku"
Padova – Od 20. januara do 27. maja Palata Zabarela u Padovi pruža gostoprimstvo retrospektivnoj izložbi italijanskog slikara Đorđa de Kirika (Volos, Grčka, 1888 – Rim, 1978) koji je veoma uticao na umetnost XX veka.
Izabravši oko sto De Kirikovih remek-dela, priređivači nude publici priliku da uživa u najobimnijoj kolekciji koja je ikada predstavljena u Italiji.


I pored problema sa velikim muzejima koji baš nisu bili voljni za pozajmljivanje, zahvaljujući razumevanju privatnih kolekcionara organizatori su, ipak, uspeli da pribave sva najpoznatija umetnikova dela među kojima su: "Gladijatori", "Trgovi Italije" i "Misteriozna kupališta". Izloženo je i 27 metafizičkih dela, slike iz prvih dvadesetih godina prošlog veka, kao i izuzetna ostvarenja koja su poslednji put javno izložena pre Drugog svetskog rata.

Tajanstveno i opsesivno

Đorđo de Kiriko stupio je na slikarsku scenu početkom dvadesetog veka, kada u Evropi cvetaju fovizam i ekspresionizam, kubizam, futurizam i apstraktno slikarstvo. I on unosi fundamentalnu novinu u slikarstvo te epohe. Kao kreator metafizičkog slikarstva radikalno je promenio svet vizuelne komunikacije i sproveo revoluciju sledeći čuvenu formulu: "Treba slikati ono što se ne vidi". Prema De Kiriku metafizika je umetnost koja otkriva enigme stvarnosti koja nas okružuje. Vodeća pravila njegovog slikarstva su: posmatrati svet kao ogromni muzej čudnih stvari i gledati sve kao neko ko "vidi" po prvi put. Sledeći ta pravila, umetnik otkriva ono što se nalazi "s one strane" vidljive materije. U isto vreme kada su se futuristi pobunili protiv umetnosti prošlih vekova i u želji da uzdrmaju sredinu opčinjenu tradicijom, prikazivali frenetičnu aktivnost velikih gradova, De Kirika progoni prisustvo antičkih statua u današnjem svetu. Dok svi moderni slikari odbacuju renesansnu perspektivu, on vidi uzbudljivu vezu između perspektive i metafizike.

Međutim, De Kiriko koristi tradicionalne postupke da bi nas zbunio. Njegove slike odišu tajanstvenošću i opsesivnošću kao pejsaži iz snova: kartonske zgrade, trgovi čija se opustelost oseća iako su nastanjeni zalutalim statuama i tužnim lutkama… To slikarstvo osvaja nadrealiste koji De Kirika smatraju jednim od svojih učitelja. Iako će De Kiriko kasnije evoluirati ka jednom sve literarnijem, čak više akademskom slikarstvu, sa sigurnošću se može reći da njegov slikarski opus sadrži sve ono što je uznemirujuće i magično u umetnosti dvadesetog veka. 

Umetnička karijera De Kirika je označena čestim promenama pravca: prelaz sa romantičnog simbolizma na metafizičko slikarstvo, napuštanje metafizike i povratak na klasičnu figuraciju. Završivši metafizičku avanturu on piše: "Ja sam miran i ponosan na tri reči koje želim da budu osnovna karakteristika svakog mog dela: `Pictor classicus sum". Kasnije se posvećuje novoj verziji metafizičkog stila, zatim sledi zaokret ka naturalizmu, potom prema baroku i, na kraju, starački povratak ka novoj metafizici.

Senka i enigma

De Kiriko je rođen 1888. u Volosu, u Grčkoj. Period detinjstva, proveden u arhaičnom grčkom pejsažu i mitskim odjecima imaće značajan uticaj na De Kirikovo stvaralaštvo. 

Bio je čovek koji je strastveno želeo da se sakrije, koji je voleo senku i enigmu. Po njegovim rečima, jedina sreća je da se niko ne interesuje za njega, da bude obučen kao svi drugi, da prođe nezapažen, da nikad ne oseti na leđima strelu nečijeg pogleda, makar on bio blagonaklon. Veselio se kada je svoje literarne radove potpisivao pseudonimima jer, i na taj način, prolazi neprimećen. Tajanstven čovek, egocentrik i zajedljiv, ali veoma obrazovan i sposoban za istinsku ironiju, De Kiriko je imao nezgodne odnose sa ostatkom slikarskog sveta. U autobiografiji "Uspomene iz mog života" niko ne može da pobegne njegovim ubojitim strelama: ni Modiljani, ni Brak i Matis, ni Dali "koji je nakom imitiranja Pikasa počeo da imitira moje metafizičke slike koje apsolutno nije razumevao", niti Sezan. Umetnikova omiljena meta u autobiografiji ipak su ostali nadrealisti, koji su ga se, nakon što su ga izabrali za oca, odrekli kada je napustio metafiziku.  

U tom kontekstu, interesantno je pomenuti još neki od kurioziteta vezanih za slikara. Utvrđeno je da je De Kiriko, ne samo u nacrtu autobiografije, već i u pariskim i kasnijim člancima o umetnosti iznosio netačne podatke o svom životu. Savremenici su kritikovali njegove česte stilske promene, govoreći da je izgubio inspiraciju i proglašavali slikarevu umetničku smrt više puta za njegovog života, ali bez saglasnosti oko datuma. Veliki metafizičar je, međutim, skoro trideset godina nakon prirodne smrti postigao lični rekord sa "Velikim metafizičarom", mladalačkim delom iz 1927. godine. Naime, u maju 2004. godine, na javnoj licitaciji u njujorškom sedištu Kristija, postignuta je najviša cena svih vremena za De Kirika – slika skromnih dimenzija (41 x 27 cm) je prodata za 6,4 miliona dolara anonimnom kupcu.     

Izložba u Padovi podeljena je u dvanaest sekcija koje odgovaraju različitim artističkim "momentima" De Kirika: počinje sa delima koja, prikazujući kentaure i tritone, uspevaju da prenesu mit u svakodnevicu. Prvi odsek, posvećen simbolizmu, završava se sa prvom verzijom "Polaska Argonauta" iz 1909. godine koja se već približava metafizici. (Argonauti su, u stvari, De Kiriko i njegov brat koji su posle očeve smrti napustili Volos. To dokazuje statua Atine iza njihovih leđa, precizna kopija skulpture koja sa nalazi ispred stanice u Volosu). Sledeća sekcija nas uvodi u metafizički period koji se rađa 1909. godine. Posetilac ima priliku da uživa u prefinjenim delima, punim simbola. Potom slede "Trgovi Italije" (1912-13), nostalgična mesta u čije okrilje slikar lutalica želi da se vrati. Treća sekcija, "Samoća znakova", otkriva slike koje, kao u snu, lišene svojih logičkih veza oslobađaju iskre "nove" spoznaje. Odmah zatim evo izuzetne sale sa "Lutkama", za koje se misli da predstavljaju slikarevog dvojnika. Slike "dvojnika" evoluiraju od avetinjskih do mnogo mekših i "više ljudskih" figura. Nakon soba sa ostvarenjima baziranim na iskustvu metafizičke avangarde, ispunjenih pravim kolažem antičkih statua, prelazi se u sale u kojima se slikar ponosno vraća tradiciji očeva, tj. klasičnoj fazi. Pogled nas dalje vodi ka njegovim novim ljudskim figurama i prelepoj panorami ciklusa "Rimskih vila", koji zrače novim romantizmom. Posle misterioznih "Italijanskih trgova" u naturalističkom stilu, sledi zavodljivi pariski period sa raznobojnim figurama. Zbunjuju slike sa grčkim hramovima koji nastanjuju sobe Napoleona III, konjima koji pasu na helenskim plažama, "Gladijatorima" u žestokim borbama ali u buržujskim salonima. Nakon čarolije, vide se "Tajanstvena kupališta" i serija baroknih autoportreta. Izložba se završava sa odsekom "Nova metafizika" kojoj se umetnik vraća krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ova sezona prema definiciji samog slikara predstavlja poslednji ironični povratak "povratnika" samom sebi – parodiji antičkih misterija.