Велики метафизичар

Специјално за "Политику"
Падова – Од 20. јануара до 27. маја Палата Забарела у Падови пружа гостопримство ретроспективној изложби италијанског сликара Ђорђа де Кирика (Волос, Грчка, 1888 – Рим, 1978) који је веома утицао на уметност XX века.
Изабравши око сто Де Кирикових ремек-дела, приређивачи нуде публици прилику да ужива у најобимнијој колекцији која је икада представљена у Италији.


И поред проблема са великим музејима који баш нису били вољни за позајмљивање, захваљујући разумевању приватних колекционара организатори су, ипак, успели да прибаве сва најпознатија уметникова дела међу којима су: "Гладијатори", "Тргови Италије" и "Мистериозна купалишта". Изложено је и 27 метафизичких дела, слике из првих двадесетих година прошлог века, као и изузетна остварења која су последњи пут јавно изложена пре Другог светског рата.

Тајанствено и опсесивно

Ђорђо де Кирико ступио је на сликарску сцену почетком двадесетог века, када у Европи цветају фовизам и експресионизам, кубизам, футуризам и апстрактно сликарство. И он уноси фундаменталну новину у сликарство те епохе. Као креатор метафизичког сликарства радикално је променио свет визуелне комуникације и спровео револуцију следећи чувену формулу: "Треба сликати оно што се не види". Према Де Кирику метафизика је уметност која открива енигме стварности која нас окружује. Водећа правила његовог сликарства су: посматрати свет као огромни музеј чудних ствари и гледати све као неко ко "види" по први пут. Следећи та правила, уметник открива оно што се налази "с оне стране" видљиве материје. У исто време када су се футуристи побунили против уметности прошлих векова и у жељи да уздрмају средину опчињену традицијом, приказивали френетичну активност великих градова, Де Кирика прогони присуство античких статуа у данашњем свету. Док сви модерни сликари одбацују ренесансну перспективу, он види узбудљиву везу између перспективе и метафизике.

Међутим, Де Кирико користи традиционалне поступке да би нас збунио. Његове слике одишу тајанственошћу и опсесивношћу као пејсажи из снова: картонске зграде, тргови чија се опустелост осећа иако су настањени залуталим статуама и тужним луткама… То сликарство осваја надреалисте који Де Кирика сматрају једним од својих учитеља. Иако ће Де Кирико касније еволуирати ка једном све литерарнијем, чак више академском сликарству, са сигурношћу се може рећи да његов сликарски опус садржи све оно што је узнемирујуће и магично у уметности двадесетог века. 

Уметничка каријера Де Кирика је означена честим променама правца: прелаз са романтичног симболизма на метафизичко сликарство, напуштање метафизике и повратак на класичну фигурацију. Завршивши метафизичку авантуру он пише: "Ја сам миран и поносан на три речи које желим да буду основна карактеристика сваког мог дела: `Pictor classicus sum". Касније се посвећује новој верзији метафизичког стила, затим следи заокрет ка натурализму, потом према бароку и, на крају, старачки повратак ка новој метафизици.

Сенка и енигма

Де Кирико је рођен 1888. у Волосу, у Грчкој. Период детињства, проведен у архаичном грчком пејсажу и митским одјецима имаће значајан утицај на Де Кириково стваралаштво. 

Био је човек који је страствено желео да се сакрије, који је волео сенку и енигму. По његовим речима, једина срећа је да се нико не интересује за њега, да буде обучен као сви други, да прође незапажен, да никад не осети на леђима стрелу нечијег погледа, макар он био благонаклон. Веселио се када је своје литерарне радове потписивао псеудонимима јер, и на тај начин, пролази непримећен. Тајанствен човек, егоцентрик и заједљив, али веома образован и способан за истинску иронију, Де Кирико је имао незгодне односе са остатком сликарског света. У аутобиографији "Успомене из мог живота" нико не може да побегне његовим убојитим стрелама: ни Модиљани, ни Брак и Матис, ни Дали "који је наком имитирања Пикаса почео да имитира моје метафизичке слике које апсолутно није разумевао", нити Сезан. Уметникова омиљена мета у аутобиографији ипак су остали надреалисти, који су га се, након што су га изабрали за оца, одрекли када је напустио метафизику.  

У том контексту, интересантно је поменути још неки од куриозитета везаних за сликара. Утврђено је да је Де Кирико, не само у нацрту аутобиографије, већ и у париским и каснијим чланцима о уметности износио нетачне податке о свом животу. Савременици су критиковали његове честе стилске промене, говорећи да је изгубио инспирацију и проглашавали сликареву уметничку смрт више пута за његовог живота, али без сагласности око датума. Велики метафизичар је, међутим, скоро тридесет година након природне смрти постигао лични рекорд са "Великим метафизичаром", младалачким делом из 1927. године. Наиме, у мају 2004. године, на јавној лицитацији у њујоршком седишту Кристија, постигнута је највиша цена свих времена за Де Кирика – слика скромних димензија (41 x 27 цм) је продата за 6,4 милиона долара анонимном купцу.     

Изложба у Падови подељена је у дванаест секција које одговарају различитим артистичким "моментима" Де Кирика: почиње са делима која, приказујући кентауре и тритоне, успевају да пренесу мит у свакодневицу. Први одсек, посвећен симболизму, завршава се са првом верзијом "Поласка Аргонаута" из 1909. године која се већ приближава метафизици. (Аргонаути су, у ствари, Де Кирико и његов брат који су после очеве смрти напустили Волос. То доказује статуа Атине иза њихових леђа, прецизна копија скулптуре која са налази испред станице у Волосу). Следећа секција нас уводи у метафизички период који се рађа 1909. године. Посетилац има прилику да ужива у префињеним делима, пуним симбола. Потом следе "Тргови Италије" (1912-13), носталгична места у чије окриље сликар луталица жели да се врати. Трећа секција, "Самоћа знакова", открива слике које, као у сну, лишене својих логичких веза ослобађају искре "нове" спознаје. Одмах затим ево изузетне сале са "Луткама", за које се мисли да представљају сликаревог двојника. Слике "двојника" еволуирају од аветињских до много мекших и "више људских" фигура. Након соба са остварењима базираним на искуству метафизичке авангарде, испуњених правим колажем античких статуа, прелази се у сале у којима се сликар поносно враћа традицији очева, тј. класичној фази. Поглед нас даље води ка његовим новим људским фигурама и прелепој панорами циклуса "Римских вила", који зраче новим романтизмом. После мистериозних "Италијанских тргова" у натуралистичком стилу, следи заводљиви париски период са разнобојним фигурама. Збуњују слике са грчким храмовима који настањују собе Наполеона III, коњима који пасу на хеленским плажама, "Гладијаторима" у жестоким борбама али у буржујским салонима. Након чаролије, виде се "Тајанствена купалишта" и серија барокних аутопортрета. Изложба се завршава са одсеком "Нова метафизика" којој се уметник враћа крајем шездесетих година прошлог века. Ова сезона према дефиницији самог сликара представља последњи иронични повратак "повратника" самом себи – пародији античких мистерија.