Stečajevi, agencija, zarade, korupcija

Pročitavši prilog Božidara Milića („Pogledi”, 14. avgusta) u kome opisuje kako se biraju i postavljaju stečajni upravnici, kao privrednik sa takođe lošim iskustvima u vezi sa stečajevima,očekivao sam da će neko od onih koji bi trebalo da se osete prozvanim reagovati i demantovati ono što u tekstu piše. Izuzev nekoliko vrlo pozitivnih komentara čitalaca objavljenih na sajtu ,,Politike”, u kojima se pozivaju i novinari da tu važnu temu malo više prodube, niko, ni novinari, ni oni koji su direktno uključeni u vođenje stečajeva,nije se oglasio.

Prema zakonu, stečajevi su u nadležnosti privrednih sudova, a sprovođenje stečajeva, stečajne radnje i postupke pod nadzorom sudija izvršavaju stečajni upravnici. Nova pravna institucija tome pridodata je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU), u čijoj je nadležnosti stručno osposobljavane stečajnih upravnika i praćenje i stručni nadzor nad njihovim operativnim radom. Kraj je već treće godine primene Zakona o stečaju (primena je počela 2010), kao i donetih pratećih zakona i propisa, i kakve smo rezultate i korist društvu dobili?

ALSU ne odlučuje neposredno ni o jednom stečajnom postupku, ali pored izdavanja licenci i nadzora nad stručnim radom stečajnih upravnika, nije dovoljno analitički radila onaj drugi deo svoga posla:praćenje primene propisa kojim se uređuje stečajni postupak, kao i prikupljanje i obrada podataka od značaja za sprovođenje stečajnog postupka. Da je agencija to radila, što joj je bila dužnost,i izveštavala javnost, kao i preko nadležnog ministarstva vladu, videle bi se sve anomalije, propusti i slabosti u primeni Zakona o stečaju.

Da je ALSU odgovorno pratila primenu propisa ne bi mogla da ne vidi nepoštovanje Pravilnika o slučajnom odabiru stečajnih upravnika. Kao iveliku nesrazmeru u broju angažovanih i neangažovanih licenciranih stečajnih upravnika. Nametnulo bi se i pitanje zašto agencija i dalje organizuje seminare za stručno osposobljavanje stečajnih upravnika kad je nemali broj već postojećih aktivnih praktično višak. Zna se da ima i onih koji su stekli licencu i ne žele da pređu u status aktivnih jer u postojećem načinu izbora ne vide šansu da će dobiti posao. ALSU ne analizira da li ima ili nema potrebe za osposobljavanjemnovih stečajnih upravnika, a morala bi, i o tome bi trebalo da izveštava nadležno ministarstvo. Zna se, međutim, da agencija od toga ima direktnu korist, jer po visokoj tarifi koju sama određuje naplaćuje stručnu obuku kao i izdavanje licenci. I sve svoje druge poslove koje obavlja u vezi sa stečajevima naplaćuje po svojoj tarifi i tako za svoja 33 zaposlena namiče plate na nivou najviših državnih funkcionera, a direktor agencije ima platu duplo veću od predsednika države. I najmanji bi bio povod u ovom tekstu pitanje plata u ovoj agenciji i koliko ona državu košta, jer slično je i u drugim nebrojenim agencijama. Ali svakako je važno pitanje da li ALSUsvojim radom utiče na efikasnije vođenje stečajeva i poštovanje zakonitosti u toj oblasti i da li tako donosi korist državi.

Ako pod korupcijom podrazumevamo sve ono što pojedinci ili grupe mimo zakona i moralnih normi čine u svoju korist a na štetu drugih, isto tako korupcija je i nečinjenje–ako onima koji su na to obavezni to nečinjenje donosi korist a drugima štetu.

*Preduzetnik