Zabiberena čorba

Priština je u ponedeljak slavila dan za istoriju, dok je za Beograd kraj nadgledane nezavisnosti Kosova bio sasvim beznačajan događaj.

Vlasti u Prištini su odluku Međunarodne upravljačke grupe propratile trijumfalizmom najnovije evropske države, ceremonijama, tekstom Hašima Tačija u stranoj štampi, podelom odlikovanja strancima – zaslužnim prvoborcima kosovske nezavisnosti.

Ponedeljak 10. septembar doživljen je kao ustavni pečat 17. februara 2008, dana u kome je proklamovana Republika Kosovo. Prisustvo političara i diplomata iz SAD i (okrnjene) EU uveličalo je slavlje, naravno uz sve počasti crvenog tepiha ocu osnivaču – Martiju Ahtisariju.

Iako se ništa suštinski nije promenilo otkako je Međunarodna civilna kancelarija zatvorila svoja vrata, u takvom danu u Prištini je bilo sasvim neprilično podsećati da se radi o nedovršenoj državi.

Kosovo je nestabilno, posebno što se tiče vladavine prava i odnosa sa Srbima na severu i u Srbiji. Misije NATO i Euleksa ostaju još godinama, što baš i nisu neki znaci suvereniteta.

Dobre vesti prijateljima po svetu trebalo je javiti mobilnim koji nema sopstveni državni predznak, što takođe nije svojstvo pune nezavisnosti.

Ništa se nije promenilo ni po pitanju nepriznavanja od strane pet članica EU, niti će Kosovo postati članica Ujedinjenih nacija.

To što je Mišel Platini u istom danu razgoreo nade da bi kosovski fudbaleri ipak uskoro mogli da kao reprezentacija igraju međunarodne utakmice slaba je uteha jer za tako nešta prvo mora da se dobije saglasnost Beograda.

Činjenice na terenu, kako se to obično kaže, pokazuju da sever Kosova potpuno demantuje „punu nezavisnost” o kojoj priča Priština. Kao što i funkcionisanje vlasti u Prištini, koja je prikupila nezanemarljivu brojku od oko 90 priznanja, demantuje postojanje srpskog suvereniteta u najvećem delu Kosova.

Zato je, na drugoj strani administrativne granice, Srbija bez ikakvog uzbuđenja pratila vesti o „definitivnoj i neopozivoj” nezavisnosti Kosova. Lagodno se oslanjala na blokatore koje drži u rukama. Nema priznavanja Kosova, ponavlja se i dalje.

Pratio sam šta je ko imao da kaže. Upadljivo različiti nivoi spoljne podrške Prištini, odnosno Beogradu, nagoveštavaju pravce raspleta. Ako se ne zatvore oči, ne zapuše uši i usta, onda veću specifičnu težinu ima izjava američkog predsednika nego zamenice portparola ruskog ministarstva inostranih poslova.

Barak Obama poručuje da Kosovo mora da nastavi s konstruktivnim angažovanjem u odnosima sa svojim susedima i da radi na rešenju preostalih pitanja, posebno onih sa Srbijom, i ocenjuje da se radi o „velikom dostignuću nezavisnosti u izgradnji institucija jedne moderne, multietničke, inkluzivne i demokratske države”.

Ruskinja Marija Zaharova, s druge strane, ponavlja da Kosovo ostaje „kvazidržava bez međunarodnog pravnog legitimiteta”. Baš kako bi rekao bivši ministar za celovito Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić.

Nešto se tu ipak valja iza brda. Led je probio predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc „individualnom procenom” da Srbija treba da prizna Kosovo ukoliko želi da postane članica EU.

Taman sam pomislio da je izjava probni baloni za neku udaljenu budućnost, anesteziološka priprema za deceniju koja je pred Srbijom da uđe u EU, ali pucanj usamljenog snajperiste neočekivano brzo se pretvorio u baraž u istu metu, istom municijom.

Oglasio se Rupreht Polenc, predsednik Odbora Bundestaga za spoljnu politiku, rekavši da tokom pregovora o pristupanju EU, u određenom trenutku, neće moći da se izbegne da Srbija prihvati i prizna nezavisnost Kosova, i to bitno pre stupanja u EU.

Potom novi šok usred Beograda. Visoki predstavnik vladajuće nemačke Hrišćansko-demokratske unije Andreas Šokenhof je, u skladu s prezimenom, šokirao domaćine precizno diktirajući sedam uslova Bundestaga za početak pregovora o članstvu, među njima i zahtev da Srbija pre početka pristupnih pregovora sa EU s Prištinom potpiše obavezujući ugovor o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa u kontekstu budućeg članstva u Uniji.

Da bude jasno: ne mora Srbija da prizna državu Kosovo, ali s državom Kosovo mora da potpiše sporazum. I to u roku koji više uopšte nije udaljena budućnost, pošto Beograd računa da datum početka pregovora svakako dobije 2013.

Nemci ubrzavaju više nego oštro. Pokazuju da, u ime EU, preuzimaju veću ulogu na Kosovu. To je potvrdio i specijalni predstavnik EU Samuel Žbogar. S jedne strane teški zahtevi Srbiji, s druge akcenat na rešavanje položaja Srba na Kosovu.

Malo ’ladno, malo toplo. Rad bez anestezije. Na živo. Poznata receptura.

Uprkos ceremonijalnom spektaklu koji su upriličili srpskom ministru vojnom, biće da do ovih Nemaca nisu stigle molbe srpskog premijera da nas ne zatrpavaju novim uslovima koji će, nesumnjivo opravdano, iritirati ovdašnju javnost i krivulju podrške EU dodatno usmeriti nadole.

Sinhronizovana germanska ofanziva je nagoveštaj onoga što Nemačka traži od Srbije, iako u sedištu EU kažu da se ništa ne menja. Ali, šta bi od obećanja koje je Tomislav Nikolić u junu dobio od predsednika Saveta EU Hermana van Rompeja i predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza pa je mogao da kaže: „Dobio sam obećanje da EU od nas neće zahtevati da priznamo Kosovo”?

Ko sad kome tu da veruje? Nemam mnogo dileme: Nemačka je lider Evrope a ono što smisli gvozdena kancelarka obično se ostvari.

Tako je Srbija, pre nego što sam očekivao, stavljena pred dilemu: ili EU ili Kosovo. Nemci prednjače u zahtevima da se sklopi fajl kosovskog problema.

Iako bi trebalo da budu ključni akteri, Berlin Srbiju malo šta pita. Pruski egzercir odredio je Beogradu „širinu” manevarskog prostora: u EU bez Kosova ili bez EU i bez Kosova.

Kolika je šansa Srbije da se izmakne od koncentrične paljbe koja stiže iz Berlina? Evropa je na tu temu i dalje podeljena. Grčka, Rumunija, Slovačka, Španija i Kipar ostaju dosledni stavu da teritorijalni integriteta jedne zemlje treba rešiti pregovorima, a ne jednostranom deklaracijom o nezavisnosti.

Nije to od prevelike pomoći. Nemačka jasno daje do znanja da očekuje da nova srpska vlast bude kooperativnija od prethodne. Što je OK, ali trijumvirat Nikolić-Dačić-Vučića pri tom dovodi pred teške izazove.

Zašto? Da li je to odgovor na signale približavanja Rusiji? Ili se, skloniji sam tom tumačenju, većini Evropljana koji bespogovorno slede Berlin žuri da što pre kosovski problem skinu s dnevnog reda uz formalne potvrde postojanja dva nova suseda.

Ostaje mi da podsetim na reči predsednika Nikolića: „Rado ću preuzeti tu istorijsku odgovornost. Okupiću sve koji nešto znače u Srbiji – političare, intelektualce, poslovne ljude i crkvene velikodostojnike – da bismo konačno došli do platforme, zasnovane na ustavu i interesima srpskih građana... Tek tada razgovori (s Prištinom) mogu da se nastave”.

Okupljanje će morati da ide brže. Vreme se zgusnulo. Grubi nemački zahtevi traže odgovore.