Забиберена чорба

Приштина је у понедељак славила дан за историју, док је за Београд крај надгледане независности Косова био сасвим безначајан догађај.

Власти у Приштини су одлуку Међународне управљачке групе пропратиле тријумфализмом најновије европске државе, церемонијама, текстом Хашима Тачија у страној штампи, поделом одликовања странцима – заслужним првоборцима косовске независности.

Понедељак 10. септембар доживљен је као уставни печат 17. фебруара 2008, дана у коме је прокламована Република Косово. Присуство политичара и дипломата из САД и (окрњене) ЕУ увеличало је славље, наравно уз све почасти црвеног тепиха оцу оснивачу – Мартију Ахтисарију.

Иако се ништа суштински није променило откако је Међународна цивилна канцеларија затворила своја врата, у таквом дану у Приштини је било сасвим неприлично подсећати да се ради о недовршеној држави.

Косово је нестабилно, посебно што се тиче владавине права и односа са Србима на северу и у Србији. Мисије НАТО и Еулекса остају још годинама, што баш и нису неки знаци суверенитета.

Добре вести пријатељима по свету требало је јавити мобилним који нема сопствени државни предзнак, што такође није својство пуне независности.

Ништа се није променило ни по питању непризнавања од стране пет чланица ЕУ, нити ће Косово постати чланица Уједињених нација.

То што је Мишел Платини у истом дану разгорео наде да би косовски фудбалери ипак ускоро могли да као репрезентација играју међународне утакмице слаба је утеха јер за тако нешта прво мора да се добије сагласност Београда.

Чињенице на терену, како се то обично каже, показују да север Косова потпуно демантује „пуну независност” о којој прича Приштина. Као што и функционисање власти у Приштини, која је прикупила незанемарљиву бројку од око 90 признања, демантује постојање српског суверенитета у највећем делу Косова.

Зато је, на другој страни административне границе, Србија без икаквог узбуђења пратила вести о „дефинитивној и неопозивој” независности Косова. Лагодно се ослањала на блокаторе које држи у рукама. Нема признавања Косова, понавља се и даље.

Пратио сам шта је ко имао да каже. Упадљиво различити нивои спољне подршке Приштини, односно Београду, наговештавају правце расплета. Ако се не затворе очи, не запуше уши и уста, онда већу специфичну тежину има изјава америчког председника него заменице портпарола руског министарства иностраних послова.

Барак Обама поручује да Косово мора да настави с конструктивним ангажовањем у односима са својим суседима и да ради на решењу преосталих питања, посебно оних са Србијом, и оцењује да се ради о „великом достигнућу независности у изградњи институција једне модерне, мултиетничке, инклузивне и демократске државе”.

Рускиња Марија Захарова, с друге стране, понавља да Косово остаје „квазидржава без међународног правног легитимитета”. Баш како би рекао бивши министар за целовито Косово и Метохију Слободан Самарџић.

Нешто се ту ипак ваља иза брда. Лед је пробио председник Европског парламента Мартин Шулц „индивидуалном проценом” да Србија треба да призна Косово уколико жели да постане чланица ЕУ.

Таман сам помислио да је изјава пробни балони за неку удаљену будућност, анестезиолошка припрема за деценију која је пред Србијом да уђе у ЕУ, али пуцањ усамљеног снајперисте неочекивано брзо се претворио у бараж у исту мету, истом муницијом.

Огласио се Рупрехт Поленц, председник Одбора Бундестага за спољну политику, рекавши да током преговора о приступању ЕУ, у одређеном тренутку, неће моћи да се избегне да Србија прихвати и призна независност Косова, и то битно пре ступања у ЕУ.

Потом нови шок усред Београда. Високи представник владајуће немачке Хришћанско-демократске уније Андреас Шокенхоф је, у складу с презименом, шокирао домаћине прецизно диктирајући седам услова Бундестага за почетак преговора о чланству, међу њима и захтев да Србија пре почетка приступних преговора са ЕУ с Приштином потпише обавезујући уговор о успостављању добросуседских односа у контексту будућег чланства у Унији.

Да буде јасно: не мора Србија да призна државу Косово, али с државом Косово мора да потпише споразум. И то у року који више уопште није удаљена будућност, пошто Београд рачуна да датум почетка преговора свакако добије 2013.

Немци убрзавају више него оштро. Показују да, у име ЕУ, преузимају већу улогу на Косову. То је потврдио и специјални представник ЕУ Самуел Жбогар. С једне стране тешки захтеви Србији, с друге акценат на решавање положаја Срба на Косову.

Мало ’ладно, мало топло. Рад без анестезије. На живо. Позната рецептура.

Упркос церемонијалном спектаклу који су уприличили српском министру војном, биће да до ових Немаца нису стигле молбе српског премијера да нас не затрпавају новим условима који ће, несумњиво оправдано, иритирати овдашњу јавност и кривуљу подршке ЕУ додатно усмерити надоле.

Синхронизована германска офанзива је наговештај онога што Немачка тражи од Србије, иако у седишту ЕУ кажу да се ништа не мења. Али, шта би од обећања које је Томислав Николић у јуну добио од председника Савета ЕУ Хермана ван Ромпеја и председника Европске комисије Жозе Мануела Бароза па је могао да каже: „Добио сам обећање да ЕУ од нас неће захтевати да признамо Косово”?

Ко сад коме ту да верује? Немам много дилеме: Немачка је лидер Европе а оно што смисли гвоздена канцеларка обично се оствари.

Тако је Србија, пре него што сам очекивао, стављена пред дилему: или ЕУ или Косово. Немци предњаче у захтевима да се склопи фајл косовског проблема.

Иако би требало да буду кључни актери, Берлин Србију мало шта пита. Пруски егзерцир одредио је Београду „ширину” маневарског простора: у ЕУ без Косова или без ЕУ и без Косова.

Колика је шанса Србије да се измакне од концентричне паљбе која стиже из Берлина? Европа је на ту тему и даље подељена. Грчка, Румунија, Словачка, Шпанија и Кипар остају доследни ставу да територијални интегритета једне земље треба решити преговорима, а не једностраном декларацијом о независности.

Није то од превелике помоћи. Немачка јасно даје до знања да очекује да нова српска власт буде кооперативнија од претходне. Што је ОК, али тријумвират Николић-Дачић-Вучића при том доводи пред тешке изазове.

Зашто? Да ли је то одговор на сигнале приближавања Русији? Или се, склонији сам том тумачењу, већини Европљана који беспоговорно следе Берлин жури да што пре косовски проблем скину с дневног реда уз формалне потврде постојања два нова суседа.

Остаје ми да подсетим на речи председника Николића: „Радо ћу преузети ту историјску одговорност. Окупићу све који нешто значе у Србији – политичаре, интелектуалце, пословне људе и црквене великодостојнике – да бисмо коначно дошли до платформе, засноване на уставу и интересима српских грађана... Тек тада разговори (с Приштином) могу да се наставе”.

Окупљање ће морати да иде брже. Време се згуснуло. Груби немачки захтеви траже одговоре.