Neutralnost i druge fikcije

Lepo su Nemci dočekali Vučića. Vojne počasti, promenadna muzika, svečani stroj, pozdrav zastavi. Ministar nije krio svoje visoko zadovoljstvo zbog glavnog mesta u zavodljivom ceremonijalu.

Naši lideri skoro da više i ne idu u jednostavne državničke vizite, pa je tako Aleksandar Vučić putovao kao ministar vojni i prvi potpredsednik vlade. U obe teške uloge, kojih se rado prihvatio, drugi ministar se oseća skoro savršeno. Osim kad pretera u poslu, pa se umori.

Recimo da je razgovor sa Nemcima bio delotvoran. Imali smo njihovu pomoć, valjaće nam i dalje. To je jednostavno objašnjenje onoga šta tražimo, šta očekujemo od najmoćnije evropske zemlje. Kao ministar odbrane, Vučić je svakako bio emotivno raspet između istorije, moći i stvarnosti. Vojna saradnja, to svakako, pitanje je samo kako odrediti model. Ali interesi a ne osećanja određuju suštinu politike.

Dok se Vučić slikao ispred Branderburške kapije, šef države je potegao na put u Soči. Bio je Putinov gost, i to beše jedan sasvim pristojan susret, pomalo hladan iako se naš predsednik Toma trudio da zagreje atmosferu. U domicilnim snovima o srpsko-ruskoj patriotskoj simbiozi nađeni su ključni dokazi za kopernikanski obrt u srpskom traganju za najboljim saveznicima. Potrefilo se da je skoro u isto vreme iz Beograda otišao Aleksandar Konuzin, čovek koji je godinama bio junak naše svakodnevice, simbol patetičnog slavskog bratimljenja dva naroda koji decenijama žive u sterilnoj ljubavi.

Naravno da će interesi odrediti, i određuju odnos sa Rusijom taman i kao sa Nemačkom. Ali, u tim odnosima, u srpskoj raskrsničkoj dilemi između unije ili nečeg drugog, biće zanimljivi oblici i dometi vojne saradnje, koja se u našem slučaju odvija u nekoliko divergentnih ideja.

Recimo, samo pre nekoliko meseci bivši ministar Šutanovac je ubedljivo tvrdio da su „NATO standardi najbolji na svetu!“. Moguće da je tako, ali nije jasno šta je čovek imao u vidu kad je govorio o standardima. To je kompleks rešenja, dilema i odnosa, grešaka, zabluda i opsesija, što bi svakako negiralo kategoričnost o „najboljim standardima”.

Uostalom, Šutanovac je bio u vlasti koja se držala srpske vojne neutralnosti, čak i u okolnostima kad ni novoj vladi, ni resornim ministrima nije jasno gde su granice Srbije. Prvi uslov za neutralnost je homogenost teritorija i generalna saglasnost o integritetu države. Pa tako ispada da državna oligarhija više drži do svog neubedljivog agitpropa nego do stvarnosti.

Ako, dakle, postoji sumnja u potencijale Srbije da bude neutralna, šta sa saveznicima. Ima li ova država saveznike koji su u moći da nam kapitalno pomognu u valorizaciji nacionalnih interesa? Naravno da ne. Zbog toga su politika odbrane i oprezna vojna diplomatija neizbežni, bar u traganju za uslovnim saveznicima.

Šutanovac se ućutao, nema snage čak ni da se spori sa vladajućom politikom odbrane. Čovek ima druge brige, sveže snage beogradskih fotografskih jurišnih odreda (paparaci) ne daju mu mira. Onomad su ga uhvatili kako izlazi iz neke zgrade u kojoj možda i živi, pa se novine pitaju: koliko stanova ima bivši ministar vojske i odbrane.

Naravno da postoje snažne veze između ministarske moći koja je nestala zauvek, i afera koju je ta moć proizvodila. Moguće je, dakle, da su bivšeg ministra interesovali sasvim drugi standardi, ali on je za mandata uradio sve što je umeo. A to je više nego nedovoljno.

Sada će Nikolić i Vučić da rešavaju rebuse i druge glavolomke oko standarda, savezništava, pa i koncepcije srpske vojske. To će reći da reforma nije završena, još tačnije, da nije ni počela.

Otprilike, Putin nije oduševljen Srbijom u EU, ali, u redu. Neka bude. Ali Srbija u NATO – e, to ne bi išlo nikako. Ako NATO postavi svoj raketni štit, a Srbija bude pod štitom, ruske rakete će biti usmerene i prema nama. Tako je više puta govorio pravoslavni brat Putin. Da li je to novi kremaljski diktat?

Nezavisno od rezolutnosti stava Vladimira Vladimiroviča, izgleda da je javni odnos Srba prema alijansi na granici blagog odijuma. A to znači imperativ traganja za delotvornom vojnom saradnjom i u Berlinu, Moskvi i Vašingtonu, i u Londonu, Parizu, svuda gde se može, ali bez guranja pod bilo čiji amrel.

Za takav status valjalo bi nam da imamo dobro, lako i efikasno naoružanje. Da budemo bar malo nezavisni od onih koji nam prodaju borbene sisteme. Standardi mogu da budu bilo čiji, ako su dobri. Najbolje standarde čuvaju za sebe oni koji su ih uspostavili. Ako se odnekud pojave pare i u tom velikom trgovanju bude različitih borbenih sistema, ništa za to. Umeju ovi naši vojnici da se naviknu na bilo šta, samo nek je dobro. Tek kasnije se može govoriti o fikciji modernog sveta, koja se u Srbiji zove neutralnost.