Неутралност и друге фикције

Лепо су Немци дочекали Вучића. Војне почасти, променадна музика, свечани строј, поздрав застави. Министар није крио своје високо задовољство због главног места у заводљивом церемонијалу.

Наши лидери скоро да више и не иду у једноставне државничке визите, па је тако Александар Вучић путовао као министар војни и први потпредседник владе. У обе тешке улоге, којих се радо прихватио, други министар се осећа скоро савршено. Осим кад претера у послу, па се умори.

Рецимо да је разговор са Немцима био делотворан. Имали смо њихову помоћ, ваљаће нам и даље. То је једноставно објашњење онога шта тражимо, шта очекујемо од најмоћније европске земље. Као министар одбране, Вучић је свакако био емотивно распет између историје, моћи и стварности. Војна сарадња, то свакако, питање је само како одредити модел. Али интереси а не осећања одређују суштину политике.

Док се Вучић сликао испред Брандербуршке капије, шеф државе је потегао на пут у Сочи. Био је Путинов гост, и то беше један сасвим пристојан сусрет, помало хладан иако се наш председник Тома трудио да загреје атмосферу. У домицилним сновима о српско-руској патриотској симбиози нађени су кључни докази за коперникански обрт у српском трагању за најбољим савезницима. Потрефило се да је скоро у исто време из Београда отишао Александар Конузин, човек који је годинама био јунак наше свакодневице, симбол патетичног славског братимљења два народа који деценијама живе у стерилној љубави.

Наравно да ће интереси одредити, и одређују однос са Русијом таман и као са Немачком. Али, у тим односима, у српској раскрсничкој дилеми између уније или нечег другог, биће занимљиви облици и домети војне сарадње, која се у нашем случају одвија у неколико дивергентних идеја.

Рецимо, само пре неколико месеци бивши министар Шутановац је убедљиво тврдио да су „НАТО стандарди најбољи на свету!“. Могуће да је тако, али није јасно шта је човек имао у виду кад је говорио о стандардима. То је комплекс решења, дилема и односа, грешака, заблуда и опсесија, што би свакако негирало категоричност о „најбољим стандардима”.

Уосталом, Шутановац је био у власти која се држала српске војне неутралности, чак и у околностима кад ни новој влади, ни ресорним министрима није јасно где су границе Србије. Први услов за неутралност је хомогеност територија и генерална сагласност о интегритету државе. Па тако испада да државна олигархија више држи до свог неубедљивог агитпропа него до стварности.

Ако, дакле, постоји сумња у потенцијале Србије да буде неутрална, шта са савезницима. Има ли ова држава савезнике који су у моћи да нам капитално помогну у валоризацији националних интереса? Наравно да не. Због тога су политика одбране и опрезна војна дипломатија неизбежни, бар у трагању за условним савезницима.

Шутановац се ућутао, нема снаге чак ни да се спори са владајућом политиком одбране. Човек има друге бриге, свеже снаге београдских фотографских јуришних одреда (папараци) не дају му мира. Ономад су га ухватили како излази из неке зграде у којој можда и живи, па се новине питају: колико станова има бивши министар војске и одбране.

Наравно да постоје снажне везе између министарске моћи која је нестала заувек, и афера коју је та моћ производила. Могуће је, дакле, да су бившег министра интересовали сасвим други стандарди, али он је за мандата урадио све што је умео. А то је више него недовољно.

Сада ће Николић и Вучић да решавају ребусе и друге главоломке око стандарда, савезништава, па и концепције српске војске. То ће рећи да реформа није завршена, још тачније, да није ни почела.

Отприлике, Путин није одушевљен Србијом у ЕУ, али, у реду. Нека буде. Али Србија у НАТО – е, то не би ишло никако. Ако НАТО постави свој ракетни штит, а Србија буде под штитом, руске ракете ће бити усмерене и према нама. Тако је више пута говорио православни брат Путин. Да ли је то нови кремаљски диктат?

Независно од резолутности става Владимира Владимировича, изгледа да је јавни однос Срба према алијанси на граници благог одијума. А то значи императив трагања за делотворном војном сарадњом и у Берлину, Москви и Вашингтону, и у Лондону, Паризу, свуда где се може, али без гурања под било чији амрел.

За такав статус ваљало би нам да имамо добро, лако и ефикасно наоружање. Да будемо бар мало независни од оних који нам продају борбене системе. Стандарди могу да буду било чији, ако су добри. Најбоље стандарде чувају за себе они који су их успоставили. Ако се однекуд појаве паре и у том великом трговању буде различитих борбених система, ништа за то. Умеју ови наши војници да се навикну на било шта, само нек је добро. Тек касније се може говорити о фикцији модерног света, која се у Србији зове неутралност.