Autonomija ili izolacija

Kome i zašto smeta saradnja univerziteta iz Srbije i Srpske? I, da li pogrešno shvaćena autonomija može da vodi u izolaciju? Autonomija univerziteta je drevno pravo koje se teško stiče, još teže neguje i štiti, a lako gubi. Beogradski univerzitet je naša najstarija visokoškolska ustanova i jedan od starih i uvaženih univerziteta Balkana i Istočne Evrope. Otkako sam pre osamnaest godina upisao fakultet na ovom univerzitetu, njegova autonomija preživela je mnoge izazove. U vreme sankcija i rata nametani su mu autoritarni zakoni i političke uprave, profesori su nasilno izbacivani sa katedri, a policija upadala na fakultete. Univerzitet je bio izolovan, sebi dovoljan i stagnirao je...

Generacije studenata i profesora borile su se za očuvanje autonomije: od studentske bune iz 1871. godine, velikih demonstracija iz tridesetih i šezdesetih godina 20. veka, do protesta našeg pokolenja koji je 1996. i 1997. godine zaustavio rad univerziteta tokom čak četiri meseca. Posle 2000. godine nova zakonodavna rešenja su sporo primenjivana. No, univerzitet je konačno slobodan, u vlasti svojih profesora i studenata. Njegov razvoj, i pored povremenih populističkih tendencija i težnje za komercijalizacijom, bio je tokom proteklih godina nesumnjiv, i jedan od njegovih pokazatelja je stupanje Beogradskog univerziteta na „Šangajsku listu”. Ipak, ne treba zaboraviti da je osnova tog novog razvoja zasnovana na poštovanju važećih zakona, propisa i starih običaja.

Uoči letnje pauze Senat Beogradskog univerziteta doneo je jednu neobičnu odluku. Profesorima univerziteta, Nenadu Kecmanoviću i Milanu Podunavacu sa Fakulteta političkih nauka i profesorki Dragani Dulić sa Fakulteta bezbednosti osporen je uobičajeni produžetak radnog statusa u trajanju od tri godine. Retki su slučajevi da fakulteti, ukoliko su ispunjeni svi potrebni formalni uslovi, ovo produženje uskrate. Odluka Senata Beogradskog univerziteta jedinstvena je ne samo po tome što se Senat Beogradskog univerziteta suprotstavio odluci matičnih fakulteta ili što je to učinjeno bez dovoljno stvarnih osnova, već i zato što je ona donesena na osnovu elektronske inicijative grupe neidentifikovanih studenata, koji su se, mimo studentskog parlamenta FPN, lažno predstavili kao studenti ovog fakulteta.

Jedina primedba protiv profesora Nenada Kecmanovića bila je činjenica da je on, pored toga što je profesor na FPN-u u Beogradu, ujedno i dekan nedavno osnovanog Fakulteta političkih nauka u Banjaluci. Dakle, jednu neutemeljenu i krajnje sumnjivu inicijativu Senat Beogradskog univerziteta je prihvatio na osnovu besmislenog argumenta, što ne samo da je skandal već i opasan presedan. Proizlazi da je angažovanje uglednog profesora na jednom stranom univerzitetu uzeto kao nešto negativno i loše. Profesor Kecmanović je posao osnivanja Fakulteta političkih nauka na Banjalučkom univerzitetu prihvatio u okviru saradnje koja je zvanično i javno uspostavljena između Univerziteta u Banjaluci i FPN-a u Beogradu. Pre nekoliko godina, prilikom posete tadašnjeg premijera Republike Srpske i bivšeg studenta Fakultetu političkih nauka Beogradu, dogovorena je pomoć beogradskog FPN-a u procesu formiranja istoimenog fakulteta u Banjaluci. Tokom protekle tri godine veliki broj naših profesora i naučnika imao je prilike da na ovaj način radi u Banjaluci, dok je takođe veliki broj studenata i postdiplomaca iz Republike Srpske studirao i pripremao se za budući rad na univerzitetima u Srpskoj i Srbiji. Tokom predstojeće studijske godine biće dovršena i gradnja velike zgrade Fakulteta političkih nauka u Banjaluci.

Važeći zakoni Republike Srbije i Republike Srpske dozvoljavaju angažovanje profesora na dva fakulteta. Na taj način angažovan je veliki broj naših nastavnika i naučnika, koji tako doprinose razvoju nauke i prosvete u Srbiji i Srpskoj.

Angažovanje profesora Kecmanovića, koje je u svim drugim slučajevima moguće samo pohvaliti, očigledno je za neke naše kolege jedini razlog kojim su spremni da opravdaju njegovo kažnjavanje. Da li je Senat Beogradskog univerziteta, možda, i bez želje da to učini, dao i svoj stav o budućnosti specijalnih veza Republike Srbije i Republike Srpske? Da li je moguće da jedan ozbiljan univerzitet vodi modernu politiku ako nije spreman da sledi državnu politiku kad je reč o kulturnom jedinstvu jedne i nedeljive nacije? Kako takav stav može da pomogne Beogradskom univerzitetu u njegovoj nameri da sarađuje sa drugim evropskim univerzitetima i integriše se u globalnu mrežu visokog obrazovanja?