Аутономија или изолација

Коме и зашто смета сарадња универзитета из Србије и Српске? И, да ли погрешно схваћена аутономија може да води у изолацију? Аутономија универзитета је древно право које се тешко стиче, још теже негује и штити, а лако губи. Београдски универзитет је наша најстарија високошколска установа и један од старих и уважених универзитета Балкана и Источне Европе. Откако сам пре осамнаест година уписао факултет на овом универзитету, његова аутономија преживела је многе изазове. У време санкција и рата наметани су му ауторитарни закони и политичке управе, професори су насилно избацивани са катедри, а полиција упадала на факултете. Универзитет је био изолован, себи довољан и стагнирао је...

Генерације студената и професора бориле су се за очување аутономије: од студентске буне из 1871. године, великих демонстрација из тридесетих и шездесетих година 20. века, до протеста нашег поколења који је 1996. и 1997. године зауставио рад универзитета током чак четири месеца. После 2000. године нова законодавна решења су споро примењивана. Но, универзитет је коначно слободан, у власти својих професора и студената. Његов развој, и поред повремених популистичких тенденција и тежње за комерцијализацијом, био је током протеклих година несумњив, и један од његових показатеља је ступање Београдског универзитета на „Шангајску листу”. Ипак, не треба заборавити да је основа тог новог развоја заснована на поштовању важећих закона, прописа и старих обичаја.

Уочи летње паузе Сенат Београдског универзитета донео је једну необичну одлуку. Професорима универзитета, Ненаду Кецмановићу и Милану Подунавацу са Факултета политичких наука и професорки Драгани Дулић са Факултета безбедности оспорен је уобичајени продужетак радног статуса у трајању од три године. Ретки су случајеви да факултети, уколико су испуњени сви потребни формални услови, ово продужење ускрате. Одлука Сената Београдског универзитета јединствена је не само по томе што се Сенат Београдског универзитета супротставио одлуци матичних факултета или што је то учињено без довољно стварних основа, већ и зато што је она донесена на основу електронске иницијативе групе неидентификованих студената, који су се, мимо студентског парламента ФПН, лажно представили као студенти овог факултета.

Једина примедба против професора Ненада Кецмановића била је чињеница да је он, поред тога што је професор на ФПН-у у Београду, уједно и декан недавно основаног Факултета политичких наука у Бањалуци. Дакле, једну неутемељену и крајње сумњиву иницијативу Сенат Београдског универзитета је прихватио на основу бесмисленог аргумента, што не само да је скандал већ и опасан преседан. Произлази да је ангажовање угледног професора на једном страном универзитету узето као нешто негативно и лоше. Професор Кецмановић је посао оснивања Факултета политичких наука на Бањалучком универзитету прихватио у оквиру сарадње која је званично и јавно успостављена између Универзитета у Бањалуци и ФПН-а у Београду. Пре неколико година, приликом посете тадашњег премијера Републике Српске и бившег студента Факултету политичких наука Београду, договорена је помоћ београдског ФПН-а у процесу формирања истоименог факултета у Бањалуци. Током протекле три године велики број наших професора и научника имао је прилике да на овај начин ради у Бањалуци, док је такође велики број студената и постдипломаца из Републике Српске студирао и припремао се за будући рад на универзитетима у Српској и Србији. Током предстојеће студијске године биће довршена и градња велике зграде Факултета политичких наука у Бањалуци.

Важећи закони Републике Србије и Републике Српске дозвољавају ангажовање професора на два факултета. На тај начин ангажован је велики број наших наставника и научника, који тако доприносе развоју науке и просвете у Србији и Српској.

Ангажовање професора Кецмановића, које је у свим другим случајевима могуће само похвалити, очигледно је за неке наше колеге једини разлог којим су спремни да оправдају његово кажњавање. Да ли је Сенат Београдског универзитета, можда, и без жеље да то учини, дао и свој став о будућности специјалних веза Републике Србије и Републике Српске? Да ли је могуће да један озбиљан универзитет води модерну политику ако није спреман да следи државну политику кад је реч о културном јединству једне и недељиве нације? Како такав став може да помогне Београдском универзитету у његовој намери да сарађује са другим европским универзитетима и интегрише се у глобалну мрежу високог образовања?