Kad duhovnik postavi sebe kao merilo

Kada takav sveštenik ili monah umesto Boga, uzme sebe kao merilo i kriterijum, kada dovede vernika u neprestanu zavisnost od svoje ličnosti, kada počne da se meša u svaki detalj njegovog života i određuje mu kako će on da spava, jede, živi, onda on prestaje da bude duhovnik i postaje guru, kaže vikarni episkop jegarski Porfirije.

– Umesto toga, on treba da duhovno rukovodi, vaspitava vernika, u isto vreme da mu bude i otac i prijatelj i brat, neko ko pre svega ima ljubav u odnosu na svoje vernike i svoju duhovnu decu, pokušava da podržava slobodu vernika tako da oni idući ka Hristu postanu ono što jesu. Duhovnik treba da upućuje vernike na Boga, a ne da pokušava da uputi vernika na sebe dovodeći ga u potpuno ropsku, potčinjenu vezu svojom ličnošću zaklanjajući lik Hristov. Takvi duhovnici imaju mentalitet gurua i zloupotrebljavaju autentičnu, zdravu i iskrenu potrebu svakog čoveka za Bogom, za mističnim, za metafizičkim – kaže vladika Porfirije.

Guruizam je bio jedan od ključnih pojmova i pojava kojom su se bavili učesnici nedavno završene konferencije Međupravoslavne mreže inicijativa za proučavanje religija i destruktivnih kultova u Novom Sadu, a jedan od predavača bio je i vladika Porfirije. „Pravoslavni guruizam“, iako sama pojava „duhovnog totalitariste“ nikako nije strana ni drugim crkvama i verskim zajednicama, možda može privući one koji u Crkvi i hrišćanstvu traže rešenje svih problema na magijski način, ali oni koji otvoreno i iskreno pristupe veri, mogu se čak okrenuti od Crkve susrevši se sa takvim duhovnim učiteljima koji ne propovedaju ono što njihova vera u suštini jeste, napominje vladika Porfirije.

U razmatranju učesnika skupa, pojam guruizma nije uzet u svom tradicijskom, istorijskom značenju duhovnog učitelja u religijskoj tradiciji hinduizma, već u širem značenju, vezan za pojam sektnog i manipulativnog delovanja, objašnjava Andrej Protić iz Centra za antropološke studije.

– Reč je o pojavi lažnog duhovnog ili ideološkog vođstva koje obavezno koristi manipulaciju u pridobijanju svojih sledbenika, zahteva totalnu kontrolu nad svojim sledbenicima. To je vrsta pseudoreligijskog vođe koji pokušava da na manipulativni način učini svoje sledbenike zavisnim od sopstvene ličnosti, sopstvenog sistema vrednosti i svojih ideja – kaže Protić.

Stvarni cilj takvih grupa, s jedne strane, jeste da se vođa pokreta ili sam kult obožava kao jedini autoritet ili izvor rešavanja svih problema, a s druge strane ekonomsko zloupotrebljavanje sledbenika – ističe mitropolit karpasijski Hristofor iz Kiparske pravoslavne crkve.

– Takve kultne grupe zloupotrebljavajući ili iskorišćavajući različite probleme i iskušenja ljudi nude laka, brza i uspešna rešenja, skrivaju svoje pravo lice i predstavljaju se lažno kako bi ljudi mislili da će unutar takvih organizacija rešiti svoje duhovne i egzistencijalne probleme. Pravoslavna crkva deluje protiv takvih pojava u tri pravca: najpre svojom propoveđu pokušava da iznese na svetlo istinu jevanđelja koja ima za cilj da celovito izgradi čoveka i učini ga slobodnom ličnošću sa perspektivom večne slobode, zatim izučavanjem sadržaja učenja i opasnosti koje proizlaze iz ovih grupa i obaveštavanjem javnosti o njima da bi ljudi znali o čemu se tu radi. Konačno, Crkva dejstvuje i terapeutski, pokušavamo da pomognemo žrtvama ili porodicama žrtava da se odvežu od zavisnosti od kultova i sekti i da se potpuno slobodno i relaksirano uključe u duhovni život crkve – napominje mitropolit Hristofor.

Upravo taj treći pravac, međutim, može da bude problematičan. Rehabilitacija žrtava lažnih proroka i drugih „božanstava na zemlji“ veoma je teška i zahteva organizovan rad psihijatara, psihologa, socijalnih radnika, sveštenika, pa i advokata, kaže Aleksandar Dvorkin, jedan od najpoznatijih ruskih antikultnih aktivista i direktor centra Sveti Irinej Lionski, koji se bavi ovim pojavama.