Кад духовник постави себе као мерило

Када такав свештеник или монах уместо Бога, узме себе као мерило и критеријум, када доведе верника у непрестану зависност од своје личности, када почне да се меша у сваки детаљ његовог живота и одређује му како ће он да спава, једе, живи, онда он престаје да буде духовник и постаје гуру, каже викарни епископ јегарски Порфирије.

– Уместо тога, он треба да духовно руководи, васпитава верника, у исто време да му буде и отац и пријатељ и брат, неко ко пре свега има љубав у односу на своје вернике и своју духовну децу, покушава да подржава слободу верника тако да они идући ка Христу постану оно што јесу. Духовник треба да упућује вернике на Бога, а не да покушава да упути верника на себе доводећи га у потпуно ропску, потчињену везу својом личношћу заклањајући лик Христов. Такви духовници имају менталитет гуруа и злоупотребљавају аутентичну, здраву и искрену потребу сваког човека за Богом, за мистичним, за метафизичким – каже владика Порфирије.

Гуруизам је био један од кључних појмова и појава којом су се бавили учесници недавно завршене конференције Међуправославне мреже иницијатива за проучавање религија и деструктивних култова у Новом Саду, а један од предавача био је и владика Порфирије. „Православни гуруизам“, иако сама појава „духовног тоталитаристе“ никако није страна ни другим црквама и верским заједницама, можда може привући оне који у Цркви и хришћанству траже решење свих проблема на магијски начин, али они који отворено и искрено приступе вери, могу се чак окренути од Цркве сусревши се са таквим духовним учитељима који не проповедају оно што њихова вера у суштини јесте, напомиње владика Порфирије.

У разматрању учесника скупа, појам гуруизма није узет у свом традицијском, историјском значењу духовног учитеља у религијској традицији хиндуизма, већ у ширем значењу, везан за појам сектног и манипулативног деловања, објашњава Андреј Протић из Центра за антрополошке студије.

– Реч је о појави лажног духовног или идеолошког вођства које обавезно користи манипулацију у придобијању својих следбеника, захтева тоталну контролу над својим следбеницима. То је врста псеудорелигијског вође који покушава да на манипулативни начин учини своје следбенике зависним од сопствене личности, сопственог система вредности и својих идеја – каже Протић.

Стварни циљ таквих група, с једне стране, јесте да се вођа покрета или сам култ обожава као једини ауторитет или извор решавања свих проблема, а с друге стране економско злоупотребљавање следбеника – истиче митрополит карпасијски Христофор из Кипарске православне цркве.

– Такве култне групе злоупотребљавајући или искоришћавајући различите проблеме и искушења људи нуде лака, брза и успешна решења, скривају своје право лице и представљају се лажно како би људи мислили да ће унутар таквих организација решити своје духовне и егзистенцијалне проблеме. Православна црква делује против таквих појава у три правца: најпре својом проповеђу покушава да изнесе на светло истину јеванђеља која има за циљ да целовито изгради човека и учини га слободном личношћу са перспективом вечне слободе, затим изучавањем садржаја учења и опасности које произлазе из ових група и обавештавањем јавности о њима да би људи знали о чему се ту ради. Коначно, Црква дејствује и терапеутски, покушавамо да помогнемо жртвама или породицама жртава да се одвежу од зависности од култова и секти и да се потпуно слободно и релаксирано укључе у духовни живот цркве – напомиње митрополит Христофор.

Управо тај трећи правац, међутим, може да буде проблематичан. Рехабилитација жртава лажних пророка и других „божанстава на земљи“ веома је тешка и захтева организован рад психијатара, психолога, социјалних радника, свештеника, па и адвоката, каже Александар Дворкин, један од најпознатијих руских антикултних активиста и директор центра Свети Иринеј Лионски, који се бави овим појавама.