Ponižavanje Srbije

"Ne razumem zašto je nužno da danas lomimo ’preko kolena’ ceo jedan evropski narod, da ga ponižavamo i teramo na kolena kako bi potom cela zemlja videla neprijatelje u onome ko je to učinio".

Ovim rečima je Vladimir Putin prošlog petka objasnio svoje neslaganje s namerom zvaničnog Vašingtona da kroz Savet bezbednosti još ovog leta progura Ahtisarijev plan za nezavisnost Kosova. Njegov opis situacije u kojoj se Srbija danas nalazi nekoga će možda podsetiti na istorijske okolnosti u kojima je, pre skoro stotinu godina, započeo Prvi svetski rat. Srbija se tada usprotivila pokušaju Beča da je, kako se onda govorilo, "baci na kolena", odnosno ponizi. Ne možemo znati da li je predsedniku Rusije ova analogija bila na pameti, ali u srpsko-ruskim odnosima ulazak Rusije u rat na strani Srbije 1914. godine uvek ostaje prisutan u svesti.

Razlike između ovog i onog vremena su, naravno, mnogo veće nego sličnosti. Podrška Rusije nastojanju Srbije da na početku dvadeset i prvog veka očuva svoj teritorijalni integritet i suverenitet usidrena je u međunarodni pravni poredak i ne može izazvati nikakvu kataklizmu. Upadljivo je nešto drugo: da se u današnjem svetu o Rusiji često govori onako kako Putin govori o Srbiji. Tako je juče britanski "Gardijan" komentar o Rusiji naslovio "Opkoljena i ponižena". Martin Žak sa Londonske škole za ekonomiju kaže da se Amerika od 1989. prema Rusiji ponaša kao prema poraženoj sili i smatra da je raketni štit pre svega uperen protiv Rusije. Hladni je rat, veli, javnosti predstavljan kao borba između kapitalizma i komunizma, ali Zapad posle sahrane komunizma ipak nastavlja da demonizuje jednu po svemu kapitalističku Rusiju. Stiven Vajsman iz "Njujork tajmsa" kao da je još u aprilu prošle godine anticipirao sadašnji trenutak: "Amerikanci će možda morati da prihvate da ruski stav ima jake korene u osećanju identiteta, interesa i sudbine, koji oživljava posle godina poniženja".

Ne možemo znati da li Putin govori o Srbiji, a misli na Rusiju, ali je ambasador Srbije u Parizu Predrag Simić devedesetih godina umeo da kaže da Amerikanci kada žele Rusima da udare metaforičnu ćušku, Srbima opale pravi šamar. No pouzdano znamo, i na svojoj smo koži iskusili, da je interes malih zemalja poput naše da se svet ne ravna po goloj sili, već po međunarodnom pravu i na osnovu dogovora u ustanovama unutar sistema međunarodnih odnosa. Zapadni ambasadori u Beogradu često pitaju svoje beogradske sagovornike jesu li sigurni da je Rusima zaista "stalo" do sudbine južne srpske pokrajine, čime žele reći da Ruse ne motiviše ljubav prema Srbima nego rivalstvo sa Zapadom.

Neka je i tako. Srbija danas za sebe, u odnosima velikih sila i van tih odnosa, traži samo ono što je Bil Klinton, u trenutku izbornog poraza Slobodana Miloševića, na sledeći način formulisao u govoru na univerzitetu Džordžtaun: "Ni opozicioni kandidat se nije slagao sa našom politikom na Kosovu. Ja nemam iluzija da bi nova vlada u Srbiji automatski dovela do približavanja naše dve zemlje, a ko god bio novi lider Srbije, on pre svega i na prvom mestu treba da vodi računa o interesima naroda Srbije".