Razgovor o životu u turskom kupatilu

57. SAJAM KNjIGA

Ugledni mađarski pisac Peter Zilahi (1970), danas će biti gost svog izdavača „Geopoetike” na 57. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, gde će od 17 časova potpisivati svoju knjigu sociopolitičkih tekstova „Tri plus jedan”, u prevodu Marka Čudića. Ovaj svestrano obrazovani književnik, koga još zovu i renesansnim čovekom i umetnikom skitnicom, autor je i kultne knjige „Poslednji prozor žirafa”, prevedene na 27 jezika, a kod nas objavljene u prevodu Arpada Vicka, u kojoj je osvetlio apsurd diktatorskih režima. Zilahi je i performer, okrenut novom žanru – interaktivnom književnom filmu. Za naš list kaže da sada završava novi roman, koji je takođe nastao na njegovim putovanjima. „Kada sam iz Indije stigao u Budimpeštu počeo sam da shvatam to putovanje. Ali prvo sam morao da stignem kući.”

Počeli ste da objavljujete u vreme pada Berlinskog zida. Šta je za Vas ovaj događaj značio?

Bio je to kraj moga detinjstva. Rastao sam u diktaturi, a kada sam konačno odrastao, ta diktatura je nestala. Desilo se to, takoreći, u pravom trenutku. Mada je ironično to što se zapravo nisam suočio sa tim sistemom, jer ljudi stariji od mene, koji su bivali ponižavani i frustrirani, imali su potpuno drugačiji stav. Oni koji su, pak, mlađi od mene, pojma nisu imali o diktaturi. Pošto sam negde u sredini, zapravo i nemam svoju generaciju.

Da li ste proživeli euforiju oslobođenja?

Da, zbog toga sam išao u Češku, Nemačku, Poljsku, na kraju sam došao u Beograd jer sam želeo da vidim tu euforiju, u kojoj su ljudi, bar na trenutak, imali neverovatnu nadu. Oni koji uzimaju sudbinu u svoje ruke, tako lepi i srećni u tom trenutku. Hteo sam ovakvu stvar da proživljavam uvek iznova, i otišao sam u svaku zemlju istočne Evrope, znajući da ti momenti neće potrajati zauvek. Postojao je taj mali prozor mogućnosti – „Poslednji prozor žirafa”.

U toj knjizi suprotstavili ste se diktatorskom sistemu i opisali Beograd u protestima iz 1996. i 1997. Kako Vam sada izgleda ova sredina?

Grad je bio izuzetan, međutim, samo nekoliko meseci posle ljudi su posramljeni upali u potpunu letargiju. Moja knjiga je tada objavljena u Srbiji, jedinoj zemlji u kojoj nije postigla uspeh, jer su se svi trudili da zaborave ono što se desilo. Govorio sam da ne treba da zaboravljaju, da treba da čuvaju u sećanju i da se ponose tim divnim trenucima istorije svoga grada. Zbog toga sam i pisao o tome. Uprkos predrasudama o Srbima koji važe za agresivce, ovo su bili divni, mirni, protesti, mnogo lepši od svega što se ikada dogodilo u Mađarskoj. Ali teško je jasno sagledati srpsko društvo zbog nagomilanih istorijskih događaja i svih političkih promena. Kao da ćete uvek imati tu suprotnost juga i severa, i u pozadini još jednu državu koja koja menja pravila urbanog, prozapadno orijentisanog društva.

U knjizi „Tri plus jedan” napisali ste da Englezi mnogo govore o vremenu zbog toga što su imali lakši život od naroda teške istorije, kao što su, na primer, Nemci, pa i Mađari. Na koji način posmatrate stanje u mađarskom društvu sada?

Sada imamo vrlo čudnu situaciju zbog harizmatičnog vođe koji oblikuje državu prema sopstvenoj slici. On ima definisani koncept o tome šta znači biti Mađar. Za mene je to, pak, vrlo štur koncept. Imam mnogo širu sliku. Ako je on dobronamerni Mađar, mislim da sam ja još više Mađar, jer imam širu, bogatiju, prefinjeniju, i mnogo više evropsku sliku mađarskog.

Putujete, živite i predajete svuda po svetu. Kako Vam to uspeva?

Ne planiram ništa, to mi se pre svega dešava zbog moje radoznalosti. Isto mi se desilo i kada sam došao u Beograd. Gledao sam TV 1996. godine i video kako ljudi igraju srećni na ulicama. Dvadeset minuta kasnije bio sam na železničkoj stanici sa kupljenom kartom, iako ovde nisam nikoga znao. Ali ubrzo sam imao dvadeset prijatelja u Beogradu, odveli su me u medija centar, upoznao sam se sa piscima i imao sam gde da prespavam.

Gde se onda posebno osećate kao kod kuće?

U Budimpešti, u starom javnom kupatilu, koje su izgradili Turci, tamo se osećam kod kuće dok slušam ljude kako razgovaraju o svom životu. Tako razumete šta se zapravo dešava u državi, ne slušajući vesti.

Koji je bio Vaš prvi utisak kada je Evropska unija dobila Nobelovu nagradu za mir?

Tražiću neki procenat od onih pola miliona dolara, moraću da se preračunam, i ja sam dobitnik Nobela. Šalim se. To je ipak znak, gest, da Evropa više nije agresivno, nacionalističko, mesto koje kolonizuje i ponižava ostatak sveta, već da zastupa koncept mira. To je važno.

Kada izgovarate svoju literaturu u okviru performansa, na Brodveju ili na nekom drugom mestu, verujete li da ta reč, potpomognuta i filmom, može da promeni svest ljudi?

Izvođenje se mnogo razlikuje od čitanja. Performans na sceni vrlo je blizu zabave. Ljudi će zapamtiti šou, možda i neke rečenice, setiće se da su se dobro proveli. Ali volim i intimu čitanja, odnos jedan na jedan pisca i čitaoca. Čitam u kadi i zbog toga moje pročitane knjige nose tragove vode.

Ima li sličnosti između literature i fudbala, budući da ste bili jedan od osnivača „Evropske lige pisaca”?

Već ima trinaest timova, i biće ih još, nadam se dvadeset. To je pokret koji je počeo 2005. Kada je moja knjiga bila objavljena u Italiji, dao sam ideju italijanskom organizatoru. Godinu dana kasnije, živeo sam u Rimu i on mi je kazao da smo dobili novac od Telekoma Italije, i da prvi turnir možemo da organizujemo u Toskani. Bila je to odlična ideja da se pisci sretnu i bave se nečim drugim osim pisanja. Sada smo kao porodica, divna je to stvar – pisci koji igraju fudbal. Imamo turneje u Nemačkoj, Švedskoj, Izraelu, Mađarskoj...

Volite Basaru?

Oduševljen sam njegovom „Famom o biciklistima”, bio sam i mađarski izdavač te knjige.