O jednoj zaboravljenoj aferi

Afere niču kao pečurke posle kiše i nestaju iz vidokruga naše javnosti pre nego što se osuši štamparska boja. Mediji ih proizvode i prenose kao na medijskoj traci i one služe samo kao sredstvo za podizanje ili održavanje tiraža, što i proizilazi iz sveopšte vladavine komercijalizacije u našoj medijskoj i kulturnoj sferi. Ima, međutim, i medijskih priča koje se povlače godinama ali one više svedoče o nemoći naše državne politike da reši mnoge kontroverzne i otvorene slučajeve (ubistva novinara, sudski procesi koji traju u nedogled, slučajevi pljačkaške privatizacije). Tako smo često u prilici da prisustvujemo prigodnom otvaranju već zaboravljenih ili potisnutih afera, i to prevashodno u političke svrhe ili u vreme kada se zahuktavaju izborne kampanje.

Ni svet naše kulture nije lišen ovog sindroma afera koje se najčešće svode na građanski profilisane odbrane slobode izražavanja, kulturnih ustanova od nasrtaja politike ili kritiku nedoslednosti u vođenju kulturne politike. Odbrana prava na slobodno izražavanje mišljenja bivšeg upravnika Narodne biblioteke Srbije bila je svakako jedna od najvećih afera u kulturnom životu Srbije u poslednje vreme. To se predstavljalo kao odlučna bitka za odbranu prava na kritičko mišljenje državnog činovnika bez obzira na to što je pružio podršku piscu koji je između ostalog pozivao na nasilje prema tadašnjem rukovodstvu naše države.

Nakon smenjivanja Sretena Ugričića ova afera je otišla u zaborav a borci za neprikosnovenu slobodu mišljenja i poštovanje ljudskih prava očigledno su se prebacili na druga polja svog delovanja.Međutim, ako se pogledaju činjenice koje su se pojavile u našoj javnosti nakon što je smenjen Sreten Ugričić sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije zbog svog slobodno izraženog mišljenja onda se opravdano postavlja pitanje zašto se ta naša slobodoumna liberalno-demokratska i građanska javnost, okupljena i oko Foruma nezavisnih pisaca, nije oglasila kada su u magazinu ,,Nedeljnik” obelodanjeni poražavajući podaci o stanju u Narodnoj biblioteci Srbije.

Za njih kao da je jedino važno da su se oglasili kada je trebalo braniti ugroženu slobodu izražavanja i mišljenja Sretena Ugričića, dok u njihovom domenu nije i odbrana ugroženih i devastiranih kulturnih vrednosti i preispitivanje upravničkog delovanja njihovog ugroženog člana. Njih na to ne može da pokrene ni tako mučna činjenica da se legat rukopisa Miloša Crnjanskog koji je on zaveštao Narodnoj biblioteci Srbije čuva u raspadnutim kutijama ili u plastičnim kesama a njegov kofer nije očišćen od prašine više od dvadeset godina.

Stanje depoa Narodne biblioteke Srbije je veoma teško tako da ne postoji mogućnost da bude otvoren za javnost. Uslovi za čuvanje najvrednijih i najvažnijih knjiga koje čine osnovu našeg književnog i kulturnog nasleđa su veoma loši. Način dugogodišnje obnove Narodne biblioteke Srbije otvara mnoga pitanja i mada je potrošeno 4,2 miliona evra nisu stvoreni uslovi za kvalitetno čuvanje i funkcionisanje knjižnog fonda već se ova obnova više odnosila na uređivanje korisničkog dela biblioteke i na evropske projekte koji nisu nikada realizovani.

Po rečima ljudi odgovornih za stručni aspekt delovanja, a čija mišljenja i ocene smo mogli da čujemo tek nakon smenjivanja Sretena Ugričića, veoma značajne odluke koji su se ticale najvažnijih pitanja rada ove veoma bitne nacionalne ustanove donošene su mimo stručnog veća biblioteke a srce ove kuće, njen trezor, gore izgleda nego „najgore ofucana novobeogradska garaža”. U tom trezoru se čuva Miroslavljevo jevanđelje i više od 350 najvrednijih srpskih knjiga. Pri tome Narodna biblioteka Srbije nema propisano uređen sistem protivpožarne zaštite. Sve te činjenice koje govore o izuzetno nepovoljnom stanju u Narodnoj biblioteci Srbije objavljene su u tekstovima u poslednje vreme ali to nije izazvalo reagovanje naše kulturne javnosti koja se inače tako zdušno borila za ugrožena ljudska i građanska prava Sretena Ugričića.

Jedino je izvesno da gorku satisfakciju imaju oni stručni i kompetentni ljudi koji rade u ovoj biblioteci i koji nisu mogli da učine ništa jer sve dok je neko kod nas na vlasti on je nedodirljiv i ništa se ne može učiniti da se spreče pogubne posledice njegovog upravljanja.To i jeste naš osnovni ne samo problem, što svaka vlast ne podleže sudu stručne javnosti već deluje kao nedodirljivi mehanizam koji može da se dovede u pitanje tek kada se vlast promeni na izborima. Tako je u svim oblastima društva, a ni kultura nije van ovakvog pogubnog obrasca.

Publicista