О једној заборављеној афери

Афере ничу као печурке после кише и нестају из видокруга наше јавности пре него што се осуши штампарска боја. Медији их производе и преносе као на медијској траци и оне служе само као средство за подизање или одржавање тиража, што и произилази из свеопште владавине комерцијализације у нашој медиjској и културној сфери. Има, међутим, и медијских прича које се повлаче годинама али оне више сведоче о немоћи наше државне политике да реши многе контроверзне и отворене случајеве (убиства новинара, судски процеси који трају у недоглед, случајеви пљачкашке приватизације). Тако смо често у прилици да присуствујемо пригодном отварању већ заборављених или потиснутих афера, и то превасходно у политичке сврхе или у време када се захуктавају изборне кампање.

Ни свет наше културе није лишен овог синдрома афера које се најчешће своде на грађански профилисане одбране слободе изражавања, културних установа од насртаја политике или критику недоследности у вођењу културне политике. Одбрана права на слободно изражавање мишљења бившег управника Народне библиотеке Србије била је свакако једна од највећих афера у културном животу Србије у последње време. То се представљало као одлучна битка за одбрану права на критичко мишљење државног чиновника без обзира на то што је пружио подршку писцу који је између осталог позивао на насиље према тадашњем руководству наше државе.

Након смењивања Сретена Угричића ова афера је отишла у заборав а борци за неприкосновену слободу мишљења и поштовање људских права очигледно су се пребацили на друга поља свог деловања.Међутим, ако се погледају чињенице које су се појавиле у нашој јавности након што је смењен Сретен Угричић са места управника Народне библиотеке Србије због свог слободно израженог мишљења онда се оправдано поставља питање зашто се та наша слободоумна либерално-демократска и грађанска јавност, окупљена и око Форума независних писаца, није огласила када су у магазину ,,Недељник” обелодањени поражавајући подаци о стању у Народној библиотеци Србије.

За њих као да је једино важно да су се огласили када је требало бранити угрожену слободу изражавања и мишљења Сретена Угричића, док у њиховом домену није и одбрана угрожених и девастираних културних вредности и преиспитивање управничког деловања њиховог угроженог члана. Њих на то не може да покрене ни тако мучна чињеница да се легат рукописа Милоша Црњанског који је он завештао Народној библиотеци Србије чува у распаднутим кутијама или у пластичним кесама а његов кофер није очишћен од прашине више од двадесет година.

Стање депоа Народне библиотеке Србије је веома тешко тако да не постоји могућност да буде отворен за јавност. Услови за чување највреднијих и најважнијих књига које чине основу нашег књижевног и културног наслеђа су веома лоши. Начин дугогодишње обнове Народне библиотеке Србије отвара многа питања и мада је потрошено 4,2 милиона евра нису створени услови за квалитетно чување и функционисање књижног фонда већ се ова обнова више односила на уређивање корисничког дела библиотеке и на европске пројекте који нису никада реализовани.

По речима људи одговорних за стручни аспект деловања, а чија мишљења и оцене смо могли да чујемо тек након смењивања Сретена Угричића, веома значајне одлуке који су се тицале најважнијих питања рада ове веома битне националне установе доношене су мимо стручног већа библиотеке а срце ове куће, њен трезор, горе изгледа него „најгоре офуцана новобеоградска гаража”. У том трезору се чува Мирослављево јеванђеље и више од 350 највреднијих српских књига. При томе Народна библиотека Србије нема прописано уређен систем противпожарне заштите. Све те чињенице које говоре о изузетно неповољном стању у Народној библиотеци Србије објављене су у текстовима у последње време али то није изазвало реаговање наше културне јавности која се иначе тако здушно борила за угрожена људска и грађанска права Сретена Угричића.

Једино је извесно да горку сатисфакцију имају они стручни и компетентни људи који раде у овој библиотеци и који нису могли да учине ништа јер све док је неко код нас на власти он је недодирљив и ништа се не може учинити да се спрече погубне последице његовог управљања.То и јесте наш основни не само проблем, што свака власт не подлеже суду стручне јавности већ делује као недодирљиви механизам који може да се доведе у питање тек када се власт промени на изборима. Тако је у свим областима друштва, а ни култура није ван оваквог погубног обрасца.

Публициста