Nelegalna pseća kuća

Žujka je tek jedan od, ni po čemu prepoznatljivih, prestoničkih pasa lutalica, doduše, sa specifičnim problemom, koji je barem dosad bio rezervisan isključivo za ljudsku vrstu.

Naime, pod njušku ove keruše je pre nekog dana stiglo rešenje gradskih i opštinskih vlasti o iseljenju i rušenju "objekta" u kojem životari svoje pseće dane?! Elem, reč je o klasičnoj drvenoj kućici za pse, u parkiću novobeogradske Ulice Radoja Dakića, koju su, baš njoj po meri, sklepali stanari obližnjih zgrada. Što se Žujke tiče, papir je mogao da bude i nešto masniji, pa da ga smaže u slast, ali...

Njen dom je, kako saznajemo od stanara koji su ustali u odbranu Žujkinih prava, na udaru iste one uredbe po kojoj "padaju" i mnogi kiosci poslednjih meseci: ... "bespravno zauzeće javne, zelene površine"... Možda ima dodatne težine i u činjenici da je u sporni objekat primila neprijavljenog podstanara – mačka Predu, s kojim savršeno "kohabitira", tek...

– Pišite ovako: bruka i sramota! Sve su druge probleme rešili, pa ajd` sad da udarimo na Žujkinu kuću... Bila je i televizija da snimi ovu sprdnju. Strašno – veli čika Saša (toliko je od svog identiteta otkrio), stanar iz ulaza broj 37 i jedan od hroničara kerušine odiseje.

– Pogledajte samo koliko je to mio pas. Lane tek toliko da nas pozdravi kad prolazimo ovuda. Tri godine je ona ovde i postala je punopravni stanovnik ovog kraja. Sami smo skupili novce i materijal za tu kućicu, platili Žujkinu sterilizaciju, kupili joj i ogrlicu i čip, redovno je kupamo i šta sad... – dodade ljutito, žureći da dopuni zajedničku činiju, stanodavki i podstanaru.

– Ne ti ble, ona... – zatrčala se malena Milica stazicom kroz parkić da ispravi nepravdu.

– Ajde da ruckas Zujkice – prigrlila je kuče i nutka ga na činiju u kojoj je uveliko zašao Preda. Kažu, upravo je to Žujkin manir. Pusti mačka da se prvi najede, pa tek onda ona priđe jelu.

– Ne plasim se! Ona je dobra. To je nasa kuca – začudi se našim pitanjem maleni anđelak.

Žujka neobavešteno leškari sa strane i čeka svoj red. Ko zna da li je upoznata sa svojim pravima, a i da jeste teško da bi našla advokata koji radi za koske i ostatke nečijeg ručka.

Ukoliko je zaista na udaru pomenutog propisa, zakon joj ostavlja mogućnost da sama ukloni objekat, mimo intervencije nadležnih službi.

Bilo bi zanimljivo videti čopor njenih prijatelja kako je došao da joj pomogne u iseljenju. Možda bi se neki "avlijaner" čak i obratio medijima, u ime oštećene strane. Ili, pak, kordon policije kako pod opsadom drži kućicu, dok opštinari ruše. To je, barem u poslednje vreme, uobičajeni folklor...