Нелегална псећа кућа

Жујка је тек један од, ни по чему препознатљивих, престоничких паса луталица, додуше, са специфичним проблемом, који је барем досад био резервисан искључиво за људску врсту.

Наиме, под њушку ове керуше је пре неког дана стигло решење градских и општинских власти о исељењу и рушењу "објекта" у којем животари своје псеће дане?! Елем, реч је о класичној дрвеној кућици за псе, у паркићу новобеоградске Улице Радоја Дакића, коју су, баш њој по мери, склепали станари оближњих зграда. Што се Жујке тиче, папир је могао да буде и нешто маснији, па да га смаже у сласт, али...

Њен дом је, како сазнајемо од станара који су устали у одбрану Жујкиних права, на удару исте оне уредбе по којој "падају" и многи киосци последњих месеци: ... "бесправно заузеће јавне, зелене површине"... Можда има додатне тежине и у чињеници да је у спорни објекат примила непријављеног подстанара – мачка Преду, с којим савршено "кохабитира", тек...

– Пишите овако: брука и срамота! Све су друге проблеме решили, па ајд` сад да ударимо на Жујкину кућу... Била је и телевизија да сними ову спрдњу. Страшно – вели чика Саша (толико је од свог идентитета открио), станар из улаза број 37 и један од хроничара керушине одисеје.

– Погледајте само колико је то мио пас. Лане тек толико да нас поздрави кад пролазимо овуда. Три године је она овде и постала је пуноправни становник овог краја. Сами смо скупили новце и материјал за ту кућицу, платили Жујкину стерилизацију, купили јој и огрлицу и чип, редовно је купамо и шта сад... – додаде љутито, журећи да допуни заједничку чинију, станодавки и подстанару.

– Не ти бле, она... – затрчала се малена Милица стазицом кроз паркић да исправи неправду.

– Ајде да руцкас Зујкице – пригрлила је куче и нутка га на чинију у којој је увелико зашао Преда. Кажу, управо је то Жујкин манир. Пусти мачка да се први наједе, па тек онда она приђе јелу.

– Не пласим се! Она је добра. То је наса куца – зачуди се нашим питањем малени анђелак.

Жујка необавештено лешкари са стране и чека свој ред. Ко зна да ли је упозната са својим правима, а и да јесте тешко да би нашла адвоката који ради за коске и остатке нечијег ручка.

Уколико је заиста на удару поменутог прописа, закон јој оставља могућност да сама уклони објекат, мимо интервенције надлежних служби.

Било би занимљиво видети чопор њених пријатеља како је дошао да јој помогне у исељењу. Можда би се неки "авлијанер" чак и обратио медијима, у име оштећене стране. Или, пак, кордон полиције како под опсадом држи кућицу, док општинари руше. То је, барем у последње време, уобичајени фолклор...