Da li je „vojvođansko pitanje” već internacionalizovano

Kada su u četvrtak Vojvodinu posetila trojica ambasadora uticajnih zapadnih zemalja, malo ko se u Srbiji nije setio reči donedavnog poslanika u Skupštini Srbije i lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, koji je pre tri meseca rekao da pitanje Vojvodine treba internacionalizovati i da će on „u narednom periodu obaviti veći broj kontakata s predstavnicima međunarodne zajednice”.

Najavljujući osnivanje „autonomističkog fronta”, koji će se boriti za promenu Ustava i drugačije definisanje položaja Vojvodine, Čanak je letos rekao da internacionalizacija ovog problema ne znači tenkove na ulicama Srbije i Vojvodine, „nego sprečavanje mogućnosti da se ponovi bombardovanje”.

I zaista, Čanak je bio u pravu, bombardovanje je bilo najmanje izvesno kada su novoimenovani ambasadori SAD Majkl Kirbi i Austrije Johanes Ajgner u Novom Sadu razgovarali s predsednikom Vlade Vojvodine Bojanom Pajtićem i predsednikom vojvođanske skupštine Ištvanom Pastorom, a ambasador Nemačke Hajnc Vilhelm u Subotici, s gradonačelnikom Modestom Dulićem.

Ambasadori su najavili nova ulaganja u vojvođanske privredne potencijale, a složili su se sa Pastorom da Vojvodina „negovanjem svog identiteta i doslednim sprovođenjem evropske politike, bude motor razvoja i na taj način doprinese procesu pridruživanja Srbije EU”.

Da li su ove posete ambasadora slučajnost ili su poruka republičkoj vlasti, pošto je pitanje Vojvodine aktuelizovano, posle presude Ustavnog suda kojom je Statut pokrajinske vlasti proglašen neustavnim, i posetom Pastora Briselu, posle koje je komesar za proširenje Štefan File, prema navodima na sajtu Skupštine Vojvodine, poručio da će „preneti vlastima u Srbiji viđenje Evropske komisije po pitanju Vojvodine, zatražiti analizu finansijske situacije u pokrajini i redovno izveštavanje o daljim odlukama Ustavnog suda”.

Susret Bojana Pajtića sa ambasadorom SAD

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov smatra da su posete ambasadora način da se ukaže na to da nije samo Kosovo predmet brige i da se samo za njega traži ispunjavanje određenih uslova, „nego da se očekuje da Beograd ima korektan, realan odnos prema Novom Sadu i da ne krnji tu autonomiju koja je inače okrnjena”.

Popov upozorava da se posle presude Ustavnog suda o stavljanju van snage, više od 20 članova Zakona o nadležnostima samo vrte u krug. „Iako je premijer Ivica Dačić najavio politički dijalog za pronalaženje rešenja za to pitanje, prošlo je maltene pola godine, a tog dijaloga nema. Dačić i Pajtić su se sreli, i sem što su protokolarno razgovarali, nikakvog sadržaja u tim razgovorima nije bilo i nema ni nagoveštaja da će u skorije vreme to pitanje da se razreši”, kaže Popov za „Politiku”.

Ni istoričar Branko Radun ne misli da su ove poste Vojvodini slučajnost, nego podseća da ambasadori baš tih zemalja „imaju neke posebne želje oko Vojvodine”. „Na neki način to je i poruka srpskoj političkoj eliti da se priča o autonomiji Vojvodine nadgleda i da smo mi zemlja koja ima međunarodno tutorstvo”, kaže Radun i konstatuje da to u protekla dva veka i nije neka novina, „jer je češće bivalo tako nego drugačije”.

Ilustrujući svoje mišljenje da je u najmanju ruku loše ili opasno što pokrajinska vlast traži podršku stranih država u borbi za autonomiju, Radun upozorava da se stranci već uveliko upliću u odnose između republičke i pokrajinske vlasti, pa čak i u to kako će se sprovoditi odluke Ustavnog suda.

„Nažalost, to je naša realnost i o tome mnogi političari ne žele da pričaju. Naši političari su to prećutkivali, jer je to nešto čime se ne možeš ponositi, ali smatram da bi trebalo jasno da se kaže šta se od nas traži, da smo mi mala zemlja pod pritiskom, u jednom poluzavisnom položaju, i da onda vidimo šta da radimo”, predlaže Radun.

On smatra da treba raditi transparentno, da na neki način treba izvrši pritisak javnosti na ljude koji idu okolo i tužakaju državu. „To treba da postane nešto što političarima ruši rejting, pa bi se teže odlučivali na takve poteze. To je pitanje svesti političke elite, ali odgovornost je raspodeljena i na vlast i na opoziciju, doduše nejednako”, zaključuje Radun.