Да ли је „војвођанско питање” већ интернационализовано

Када су у четвртак Војводину посетила тројица амбасадора утицајних западних земаља, мало ко се у Србији није сетио речи донедавног посланика у Скупштини Србије и лидера Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, који је пре три месеца рекао да питање Војводине треба интернационализовати и да ће он „у наредном периоду обавити већи број контаката с представницима међународне заједнице”.

Најављујући оснивање „аутономистичког фронта”, који ће се борити за промену Устава и другачије дефинисање положаја Војводине, Чанак је летос рекао да интернационализација овог проблема не значи тенкове на улицама Србије и Војводине, „него спречавање могућности да се понови бомбардовање”.

И заиста, Чанак је био у праву, бомбардовање је било најмање извесно када су новоименовани амбасадори САД Мајкл Кирби и Аустрије Јоханес Ајгнер у Новом Саду разговарали с председником Владе Војводине Бојаном Пајтићем и председником војвођанске скупштине Иштваном Пастором, а амбасадор Немачке Хајнц Вилхелм у Суботици, с градоначелником Модестом Дулићем.

Амбасадори су најавили нова улагања у војвођанске привредне потенцијале, а сложили су се са Пастором да Војводина „неговањем свог идентитета и доследним спровођењем европске политике, буде мотор развоја и на тај начин допринесе процесу придруживања Србије ЕУ”.

Да ли су ове посете амбасадора случајност или су порука републичкој власти, пошто је питање Војводине актуелизовано, после пресуде Уставног суда којом је Статут покрајинске власти проглашен неуставним, и посетом Пастора Бриселу, после које је комесар за проширење Штефан Филе, према наводима на сајту Скупштине Војводине, поручио да ће „пренети властима у Србији виђење Европске комисије по питању Војводине, затражити анализу финансијске ситуације у покрајини и редовно извештавање о даљим одлукама Уставног суда”.

Сусрет Бојана Пајтића са амбасадором САД

Директор Центра за регионализам Александар Попов сматра да су посете амбасадора начин да се укаже на то да није само Косово предмет бриге и да се само за њега тражи испуњавање одређених услова, „него да се очекује да Београд има коректан, реалан однос према Новом Саду и да не крњи ту аутономију која је иначе окрњена”.

Попов упозорава да се после пресуде Уставног суда о стављању ван снаге, више од 20 чланова Закона о надлежностима само врте у круг. „Иако је премијер Ивица Дачић најавио политички дијалог за проналажење решења за то питање, прошло је малтене пола године, а тог дијалога нема. Дачић и Пајтић су се срели, и сем што су протоколарно разговарали, никаквог садржаја у тим разговорима није било и нема ни наговештаја да ће у скорије време то питање да се разреши”, каже Попов за „Политику”.

Ни историчар Бранко Радун не мисли да су ове посте Војводини случајност, него подсећа да амбасадори баш тих земаља „имају неке посебне жеље око Војводине”. „На неки начин то је и порука српској политичкој елити да се прича о аутономији Војводине надгледа и да смо ми земља која има међународно туторство”, каже Радун и констатује да то у протекла два века и није нека новина, „јер је чешће бивало тако него другачије”.

Илуструјући своје мишљење да је у најмању руку лоше или опасно што покрајинска власт тражи подршку страних држава у борби за аутономију, Радун упозорава да се странци већ увелико уплићу у односе између републичке и покрајинске власти, па чак и у то како ће се спроводити одлуке Уставног суда.

„Нажалост, то је наша реалност и о томе многи политичари не желе да причају. Наши политичари су то прећуткивали, јер је то нешто чиме се не можеш поносити, али сматрам да би требало јасно да се каже шта се од нас тражи, да смо ми мала земља под притиском, у једном полузависном положају, и да онда видимо шта да радимо”, предлаже Радун.

Он сматра да треба радити транспарентно, да на неки начин треба изврши притисак јавности на људе који иду около и тужакају државу. „То треба да постане нешто што политичарима руши рејтинг, па би се теже одлучивали на такве потезе. То је питање свести политичке елите, али одговорност је расподељена и на власт и на опозицију, додуше неједнако”, закључује Радун.