Pogažena obećanja, pogažen dogovor

Da li je poslanik Ivan Andrić nenamerno postao alter ego Mlađana Dinkića? Ministar finansija je braneći zakon o javnim preduzećima u skupštinskoj raspravi priznao da u vladi nije bilo konsenzusa za departizaciju i da je ovo maksimum, ali je pri tom odbio da odgovori na pitanje opozicije ko je u vladajućoj koaliciji protiv. Da li je Dinkić mislio ono što je poslanik LDP-a javno rekao, da je SPS jedan od onih zbog kojih nema departizacije?

Predloženi zakon o javnim preduzećima jeste prvi ozbiljan korak ka profesionalizaciji oko 700 firmi kojima je država na neki način gazda, ali pitanje je koliko se predložena rešenja uklapaju u predizborna obećanja URS-a koji je na platformi „regionalizacija, decentralizacija i departizacija” osvojio 16 mandata i učešće u vlasti.

Javna je tajna da deo vladajuće koalicije okupljen oko socijalista ne gleda baš blagonaklono na povlačenje iz javnih preduzeća.

Najslikovitije je to još letos objasnio Dragan Marković kada se povela polemika da li Jorgovanka Tabaković kao zamenik predsednika SNS-a može da sedne u guvernersku fotelju. Lider Jedinstvene Srbije je tada poručio da je departizacija „predizborno naklapanje”.

Na ovu Palminu „rukavicu u lice” iz URS-a su tada mlako reagovali. Poručili su da su se oni obavezali u predizbornoj kampanji, a da drugi nisu i da će oni nastaviti borbu protiv partokratije.

Iako je predloženi zakon dobio podršku Svetske banke, on je u svojoj suštini samo zamaskirao presudan partijski uticaj u javnim preduzećima. U nadzornim odborima većinu će imati stranke, a osim toga, na lokalu kandidati za direktore mogu biti partijski kadrovi. A to znači da u 650 preduzeća kojima je vlasnik opština ili grad, zapravo neće važiti princip departizacije.

Da je zakon „smokvin list” vladajuće koalicije za lakoverne i da je pisan za neka buduća vremena govori i praksa. Iako zakon odmah stupa na snagu, konkursi za nove direktore neće moći da se raspišu pre proleća 2013. Pošto zakon neće važiti retroaktivno, on neće „zakačiti” ne samo potpredsednike SPS-a i PUPS-a, Dušana Bajatovića i Milana Krkobabića, koji su zauzeli čelne pozicije u „Srbijagasu” i „Pošti”, već i desetine drugih partijskih direktora javnih preduzeća čija imenovanja vlada po ubrzanom postupku ispisuje.

Ali problem nije samo u tome u kojoj meri je ovim zakonom Dinkić ispunio obećanje dato biračima, jer se cela vladajuća koalicija u sedmoj tački sporazuma, koji je bio osnov za formiranje vlade, obavezala da se sprovede princip departizacije u javnim preduzećima. Zato je ministar finansija, ako se drži ne samo predizbornih obećanja, već slova i duha koalicionog sporazuma, trebalo i javno da obelodani ko zapravo na javna preduzeća još gleda kao na „partijski plen”.

Da li bi time Dinkić ugrozio opstanak vlade. Možda, ali bi time potezom pokazao doslednost koju mu mnogi osporavaju. Ovako i pored toga što je svojim partijskim kadrovima zabranio da se kandiduju za direktore javnih preduzeća ostaje saučesnik u jednom nedovoljno javnom zakonskom projektu.