Majstor za „brič” pantalone

Kragujevac – Kad je pošao za Jagodinu, imao je 15 godina. Otac ga je, kaže, uzeo za ruku i odveo kod majstora Blagoja Dinića. Tamo je izučio zanat i položio kalfenski ispit. Za odličnu ocenu sašio je „brič” pantalone, oficirske, narodne, gore široke, dole uske, da mogu da se uvuku u čizme. Bilo je to 1950. Pet godina posle toga došao je u Kragujevac.

– Radio sam prvo u jorgandžijskoj radnji „Radinost”. Tu sam ostao nekoliko meseci. Nisam bio za taj posao, želja me vukla da šijem odela. Imao sam žicu i za muška i za ženska. Ne znam odakle mi talenat, ali boljih nije bilo – priča Radosav Rale Petrović, „pariski đak”, gospodin starog kova i krojač kakvih je danas u Srbiji malo.

Pošto je napustio „Radinost”, majstor Rale se uortačio sa kolegom Miletom Milanovićem, koji je imao radnju pored kafane „Proleće”, na desnoj obali Lepenice.

– Delili smo zaradu na pola. No, jednog meseca njemu stigne porez 10.000, meni 15.000. Platim koliko i on, nisam hteo više, razortačimo se, ali onda dođe neki poreznik Zlatić kod moje tašte u kuću i uzme njen radio za moj dug. Tašta, bila je pravi arambaša, ode u poresko i vrati radio. Još im kaže: „Da vidim gde je taj poreznik, da mu ja pokažem čiju kuću rastura” – priseća se Radosav svojih početaka u Kragujevcu, kada je živeo u kući svoje prve žene, tik uz prugu koja i danas prolazi centrom grada.

Dok je razmišljao šta će i kuda će, u „22. decembru”, danas propalom, a nekada velikom tekstilnom preduzeću pod upravom vojske, raspišu konkurs. Traže krojače. Ko poručeno za majstor Raleta.

– Odmah me prime, a kad su videli kako šijem brzo me unaprede u brigadira, iako nisam bio član partije. Sad se priča o nekakvom učinku, a tad se stvarno tako radilo. Za jedan radnički mantil odredili su četiri sata, a ja ga šio za 45 minuta. Jednog meseca tako ja dobijem nekih 12.000 hiljada, a moj direktor osam. Da l’je to bio komunizam ili nešto drugo, ne znam, jer ne znam šta je ovo danas – veli naš sagovornik.

Mlad i željan avanture, planira odlazak u Australiju, ali umesto u „zemlji kengura”, obreo se u „gradu svetlosti”. Bilo je to 1966.

– U Parizu je u to vreme bilo mnogo „jugovića”. Mnogi su držali krojačke radionice. Radio sam u nekoliko, a šili smo za poznate kuće, čak i za „Diora”. To je bio život. Dnevno zaradim 100 franaka, a kod Vite kilo pečenja 10 franaka. Još u Parizu sloboda. Mogao si da spavaš na ulici, da radiš šta hoćeš, a noćni život, da ne pričam – kaže majstor Rale, oživljavajući u sećanju burni život u francuskoj prestonici.

Dve godine kasnije, Pariz postaje poprište nemira. Posla je bilo sve manje i majstor rale je rešio da napusti Francusku. U svoj „reno dofin” potrpao je sve što je imao, na mestu suvozača već je bila njegova druga žena, s kojom se nekako dokotrljao do Kragujevca, gde ga je čekalo neprijatno iznenađenje. Gde si bio, šta si i za kog radio, pitala ga je „služba” čim je stigao.

– Sumnjali da sam sarađivao sa emigracijom – kaže Rale, koji je za dve i po godine u Francuskoj zaradio pola srpske penzije, iako mu je ovde upisana 31 godina staža.

Po povratku osniva svoju firmu i u Kralja Petra 31, gde i danas povremeno dolazi, radi samostalno punih osam godina. U penziju, 1994, odlazi kao radnik „Zastavine” fabrike „Tapacirnica”.

Dok sedi za svojom „flošericom”, kupljenom direktno od „Micubišija”, majstor Rale i sada, u 81. godini, zamišlja svoju Belicu, rečicu koja prolazi tik pored njegove rodne kuće u selu Mišević. Odatle je krenuo u svet, o kojem je, dok je bila mala, pričao unuci Milici, sada gimnazijalki.