Мајстор за „брич” панталоне

Крагујевац – Кад је пошао за Јагодину, имао је 15 година. Отац га је, каже, узео за руку и одвео код мајстора Благоја Динића. Тамо је изучио занат и положио калфенски испит. За одличну оцену сашио је „брич” панталоне, официрске, народне, горе широке, доле уске, да могу да се увуку у чизме. Било је то 1950. Пет година после тога дошао је у Крагујевац.

– Радио сам прво у јорганџијској радњи „Радиност”. Ту сам остао неколико месеци. Нисам био за тај посао, жеља ме вукла да шијем одела. Имао сам жицу и за мушка и за женска. Не знам одакле ми таленат, али бољих није било – прича Радосав Рале Петровић, „париски ђак”, господин старог кова и кројач каквих је данас у Србији мало.

Пошто је напустио „Радиност”, мајстор Рале се уортачио са колегом Милетом Милановићем, који је имао радњу поред кафане „Пролеће”, на десној обали Лепенице.

– Делили смо зараду на пола. Но, једног месеца њему стигне порез 10.000, мени 15.000. Платим колико и он, нисам хтео више, разортачимо се, али онда дође неки порезник Златић код моје таште у кућу и узме њен радио за мој дуг. Ташта, била је прави арамбаша, оде у пореско и врати радио. Још им каже: „Да видим где је тај порезник, да му ја покажем чију кућу растура” – присећа се Радосав својих почетака у Крагујевцу, када је живео у кући своје прве жене, тик уз пругу која и данас пролази центром града.

Док је размишљао шта ће и куда ће, у „22. децембру”, данас пропалом, а некада великом текстилном предузећу под управом војске, распишу конкурс. Траже кројаче. Ко поручено за мајстор Ралета.

– Одмах ме приме, а кад су видели како шијем брзо ме унапреде у бригадира, иако нисам био члан партије. Сад се прича о некаквом учинку, а тад се стварно тако радило. За један раднички мантил одредили су четири сата, а ја га шио за 45 минута. Једног месеца тако ја добијем неких 12.000 хиљада, а мој директор осам. Да л’је то био комунизам или нешто друго, не знам, јер не знам шта је ово данас – вели наш саговорник.

Млад и жељан авантуре, планира одлазак у Аустралију, али уместо у „земљи кенгура”, обрео се у „граду светлости”. Било је то 1966.

– У Паризу је у то време било много „југовића”. Многи су држали кројачке радионице. Радио сам у неколико, а шили смо за познате куће, чак и за „Диора”. То је био живот. Дневно зарадим 100 франака, а код Вите кило печења 10 франака. Још у Паризу слобода. Могао си да спаваш на улици, да радиш шта хоћеш, а ноћни живот, да не причам – каже мајстор Рале, оживљавајући у сећању бурни живот у француској престоници.

Две године касније, Париз постаје поприште немира. Посла је било све мање и мајстор рале је решио да напусти Француску. У свој „рено дофин” потрпао је све што је имао, на месту сувозача већ је била његова друга жена, с којом се некако докотрљао до Крагујевца, где га је чекало непријатно изненађење. Где си био, шта си и за ког радио, питала га је „служба” чим је стигао.

– Сумњали да сам сарађивао са емиграцијом – каже Рале, који је за две и по године у Француској зарадио пола српске пензије, иако му је овде уписана 31 година стажа.

По повратку оснива своју фирму и у Краља Петра 31, где и данас повремено долази, ради самостално пуних осам година. У пензију, 1994, одлази као радник „Заставине” фабрике „Тапацирница”.

Док седи за својом „флошерицом”, купљеном директно од „Мицубишија”, мајстор Рале и сада, у 81. години, замишља своју Белицу, речицу која пролази тик поред његове родне куће у селу Мишевић. Одатле је кренуо у свет, о којем је, док је била мала, причао унуци Милици, сада гимназијалки.