Vreme je moćnije od nas

Bojan Jovanović (1950), autor je „Antologije snova”, izdavač je „Službeni glasnik”. Knjiga ima tri tematske celine: snovi u književnom delu, sanjanje na javi i san kao književni žanr. U Biblioteci časopisa „Poezija”, objavljena je nova Jovanovićeva zbirka pesama: „Sastojci vremena”.

Bojan Jovanović je naš poznati antropolog. Diplomirao je i doktorirao etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi kao naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU. Pored dvadesetak stručnih knjiga, objavio je i jedanaest zbirki pesama.

Kakva je funkcija sna u književnom delu?

S obzirom na autorske namere, ona može da bude veoma različita: od sagledavanja unutrašnjeg sveta junaka, preko nagoveštaja budućnosti do suočavanja sa irealnim i stvaranja obrasca fantastike. Često, međutim, pisci posežu za snom kao svojevrsnim magijskim sredstvom da bi svoj tekst učinili atraktivnim ili da bi mu dali željeni obim. Prema snu autor treba da iskaže kreativnu odgovornost i predstavi njegovu oniričku suštinu kao simbolički izraz životne nepredvidivosti usaglašene sa potrebom da književno delo koje stvara bude koherentno.

U kojoj se meri razlikuju snovi u klasičnim delima: „Epu o Gilgamešu” i „Odiseji”, recimo, od snova u delima: Tolstoja, Dostojevskog, Ničea, Borhesa, Crnjanskog…?

U klasičnim delima snovi se evociraju i prepričavaju, dok u delima modernih pisaca, Kafke, na primer, san svojom strukturom postaje bitna determinanta dela. U nesvesno formiranim strukturama, kakvi su autentični tradicionalni mitovi, jezik sna je dominantno sredstvo izražavanja. Međutim, trebalo je da čovek spozna i osvesti značaj tog jezika, da uvidi da nije u vlasti snova, već da ih poseduje i da može da uspostavi izvesnu kontrolu nad njima. Premda su i tehnike kontrole sna poznate još u okviru šamanističke prakse, tek moderni književnici i umetnici koriste svesno jezik sna kao način svog izražavanja.

Može se sanjati i na javi. Primera ima kod Kafke, Hesea, Bunjuela, Igoa, Andrića. Kakvi su ti „budni snovi”?

Psihološki različito od snova dok spavamo, sanjanje na javi je fenomen kada u stanju budnosti, izloženi i opsednuti sadržajem nesvesnog, iskoračujemo iz granica ovog sveta. Za razliku od stanja u kojem spavamo, sanjajući otvorenih očiju – svesni smo da se iz svojih sanjarenja, vizija, nesanica ili halucinacija možemo voljno vratiti u stvarnost. Budno sanjanje ukazuju na mogućnost izmišljanja snova u umetnosti i književnosti.

Frojdovi i Jungovi snovi su, zapravo, postali – književni žanr. Šta ih karakteriše?

To je, prvenstveno, autentičnost oniričkog doživljaja koja se ogleda u literarnoj ravni. Njihovi snovi su pre svega odlično napisani tekstovi čija se vrednost iskazuje najvišim stepenom ubedljivosti. Iako je Frojdovo delo žestoko osporavano, njegov literarni talenat bio je neosporan, pa je svojevremeno i dobio prestižnu književnu nagradu. Isto važi i za Junga, čija pojedina dela, poput „Propovedi mrtvima” ili autobiografija „Sećanja, snovi, razmišljanja”, imaju izuzetan literarni kvalitet. Zato kada govorimo o snu kao književnom žanru, onda, u sklopu potvrđivanja ove ideje, Frojdovi i Jungovi snovi imaju odgovarajuće mesto u ovoj antologiji.

Literarni vrh ovih snova je Danteov san o Beatriči i san Laze Kostića o Lenki. Kako san postaje umetnost?

Ne samo prirodno datom oniričkom imaginacijom dok spavajući sanjamo, već i svesnim korišćenjem umetničke imaginacije za adekvatno i sugestivno uobličavanje sna. Nevažno je, dakle, da li je san doživljen ili je izmišljen, jer je kriterijum njegove umetničke vrednosti u recepcijskoj ravni u kojoj je on relevantan i za drugog kao njegovo potencijalno iskustvo.

U istu grupu ste svrstali i snove Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Desanke Maksimović. Šta nam ti snovi otkrivaju?

Najpre, zlatnu oniričku nit srpske književnosti koja se ispreda iz usmenih oblika i potvrđuje kao svojevrstan literarni žanr u stvaralaštvu naših savremenih pisaca.

Vaša nova zbirka pesama „Sastojci vremena”, sva je između sna i jave. Da li se do suštine života i umetnosti lakše stiže u snu ili na javi?

Oni koji su ignorisali snove, nastojeći da apsolutizuju značaj stvarnosti, otkrivali su da su u zabludi. Ali, i oni koji su osporavali značaj stvarnosti u težnji da izgrade svoju „republiku snova” – suočavali su se sa porazom. Do suštine se dolazi uvažavanjem značaja suprotnih principa koji u našem životu oličavaju san i java. Zato se u stanju između sna i jave jasnije vide oba sveta. „Blizina vremena”, kako se naziva predapokaliptički period, omogućuje da se jasnije vidi kako se njegovi sastojci pretvaraju u svoju suprotnost i kako vreme postaje nevreme.

Narodni poslanici izranjaju „iz svojih snova”, a mi živimo „od njihovih košmara”. Šta činiti: pobeći u san, ili se pobuniti, jer „stižu kamate na oročenu smrt”?

S obzirom na to da i u san odnosimo sadržaj jave, jasno je da od nje ne možemo pobeći. Ono što ne smemo na javi, lako, međutim, činimo u snu: prkosimo i bunimo se, a ta onirička subverzivnost daje nam snagu za bunt protiv košmara na javi.

U svaku zabit na planeti – može se stići „sedeći u sobi”. Kuda nas vode sva ova tehnološka čudesa?

Do najvećih iskušenja i izazova koje sada nismo u stanju ni da zamislimo, ali možemo možda da sanjamo. Svet virtuelne realnosti postaje naša stvarnost, a na vrhu ove civilizacije čeka nas naš dvojnik spreman da sa našim pristankom zauzme naše mesto.

Nekoliko pesama je napisano u ženskom rodu. Da li je to zbog uvođenja erosa u surovu svakodnevicu?

Svaki elemenat celine sadrži i svoju latentnu suprotnost. Potreba za jedinstvom i celovitošću, kao pretpostavkom istine, uslovljava da svet pogledamo i sa drugog, suprotnog stanovišta. Desakralizovan i banalizovan eros već je prisutan u našoj svakodnevici, ali i u tom kontekstu ostaje neupitna njegova božanska sila koja nas privlači drugom. Ukoliko sa tog stanovišta nastojimo da sagledamo sebe, onda i otkrivamo tu svoju potiskivanu i nepriznavanu drugost kao identitetski potencijal. To stanovište je izuzetno podsticajno u realnom suočavanju sa vremenom koje nam dopušta privremene životne uspehe i iluzorne pobede čijom slašću ublažavamo gorčinu svog konačnog poraza. Vreme je moćnije od nas, ali naša sposobnost da ga razumemo ne ostavlja nas bez šansi da pokažemo da možemo biti moćniji od njega.