Време је моћније од нас

Бојан Јовановић (1950), аутор је „Антологије снова”, издавач је „Службени гласник”. Књига има три тематске целине: снови у књижевном делу, сањање на јави и сан као књижевни жанр. У Библиотеци часописа „Поезија”, објављена је нова Јовановићева збирка песама: „Састојци времена”.

Бојан Јовановић је наш познати антрополог. Дипломирао је и докторирао етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ. Поред двадесетак стручних књига, објавио је и једанаест збирки песама.

Каква је функција сна у књижевном делу?

С обзиром на ауторске намере, она може да буде веома различита: од сагледавања унутрашњег света јунака, преко наговештаја будућности до суочавања са иреалним и стварања обрасца фантастике. Често, међутим, писци посежу за сном као својеврсним магијским средством да би свој текст учинили атрактивним или да би му дали жељени обим. Према сну аутор треба да искаже креативну одговорност и представи његову ониричку суштину као симболички израз животне непредвидивости усаглашене са потребом да књижевно дело које ствара буде кохерентно.

У којој се мери разликују снови у класичним делима: „Епу о Гилгамешу” и „Одисеји”, рецимо, од снова у делима: Толстоја, Достојевског, Ничеа, Борхеса, Црњанског…?

У класичним делима снови се евоцирају и препричавају, док у делима модерних писаца, Кафке, на пример, сан својом структуром постаје битна детерминанта дела. У несвесно формираним структурама, какви су аутентични традиционални митови, језик сна је доминантно средство изражавања. Међутим, требало је да човек спозна и освести значај тог језика, да увиди да није у власти снова, већ да их поседује и да може да успостави извесну контролу над њима. Премда су и технике контроле сна познате још у оквиру шаманистичке праксе, тек модерни књижевници и уметници користе свесно језик сна као начин свог изражавања.

Може се сањати и на јави. Примера има код Кафке, Хесеа, Буњуела, Игоа, Андрића. Какви су ти „будни снови”?

Психолошки различито од снова док спавамо, сањање на јави је феномен када у стању будности, изложени и опседнути садржајем несвесног, искорачујемо из граница овог света. За разлику од стања у којем спавамо, сањајући отворених очију – свесни смо да се из својих сањарења, визија, несаница или халуцинација можемо вољно вратити у стварност. Будно сањање указују на могућност измишљања снова у уметности и књижевности.

Фројдови и Јунгови снови су, заправо, постали – књижевни жанр. Шта их карактерише?

То је, првенствено, аутентичност ониричког доживљаја која се огледа у литерарној равни. Њихови снови су пре свега одлично написани текстови чија се вредност исказује највишим степеном убедљивости. Иако је Фројдово дело жестоко оспоравано, његов литерарни таленат био је неоспоран, па је својевремено и добио престижну књижевну награду. Исто важи и за Јунга, чија поједина дела, попут „Проповеди мртвима” или аутобиографија „Сећања, снови, размишљања”, имају изузетан литерарни квалитет. Зато када говоримо о сну као књижевном жанру, онда, у склопу потврђивања ове идеје, Фројдови и Јунгови снови имају одговарајуће место у овој антологији.

Литерарни врх ових снова је Дантеов сан о Беатричи и сан Лазе Костића о Ленки. Како сан постаје уметност?

Не само природно датом ониричком имагинацијом док спавајући сањамо, већ и свесним коришћењем уметничке имагинације за адекватно и сугестивно уобличавање сна. Неважно је, дакле, да ли је сан доживљен или је измишљен, јер је критеријум његове уметничке вредности у рецепцијској равни у којој је он релевантан и за другог као његово потенцијално искуство.

У исту групу сте сврстали и снове Љубомира Симовића, Милорада Павића, Десанке Максимовић. Шта нам ти снови откривају?

Најпре, златну ониричку нит српске књижевности која се испреда из усмених облика и потврђује као својеврстан литерарни жанр у стваралаштву наших савремених писаца.

Ваша нова збирка песама „Састојци времена”, сва је између сна и јаве. Да ли се до суштине живота и уметности лакше стиже у сну или на јави?

Они који су игнорисали снове, настојећи да апсолутизују значај стварности, откривали су да су у заблуди. Али, и они који су оспоравали значај стварности у тежњи да изграде своју „републику снова” – суочавали су се са поразом. До суштине се долази уважавањем значаја супротних принципа који у нашем животу оличавају сан и јава. Зато се у стању између сна и јаве јасније виде оба света. „Близина времена”, како се назива предапокалиптички период, омогућује да се јасније види како се његови састојци претварају у своју супротност и како време постаје невреме.

Народни посланици израњају „из својих снова”, а ми живимо „од њихових кошмара”. Шта чинити: побећи у сан, или се побунити, јер „стижу камате на орочену смрт”?

С обзиром на то да и у сан односимо садржај јаве, јасно је да од ње не можемо побећи. Оно што не смемо на јави, лако, међутим, чинимо у сну: пркосимо и бунимо се, а та ониричка субверзивност даје нам снагу за бунт против кошмара на јави.

У сваку забит на планети – може се стићи „седећи у соби”. Куда нас воде сва ова технолошка чудеса?

До највећих искушења и изазова које сада нисмо у стању ни да замислимо, али можемо можда да сањамо. Свет виртуелне реалности постаје наша стварност, а на врху ове цивилизације чека нас наш двојник спреман да са нашим пристанком заузме наше место.

Неколико песама је написано у женском роду. Да ли је то због увођења ероса у сурову свакодневицу?

Сваки елеменат целине садржи и своју латентну супротност. Потреба за јединством и целовитошћу, као претпоставком истине, условљава да свет погледамо и са другог, супротног становишта. Десакрализован и банализован ерос већ је присутан у нашој свакодневици, али и у том контексту остаје неупитна његова божанска сила која нас привлачи другом. Уколико са тог становишта настојимо да сагледамо себе, онда и откривамо ту своју потискивану и непризнавану другост као идентитетски потенцијал. То становиште је изузетно подстицајно у реалном суочавању са временом које нам допушта привремене животне успехе и илузорне победе чијом слашћу ублажавамо горчину свог коначног пораза. Време је моћније од нас, али наша способност да га разумемо не оставља нас без шанси да покажемо да можемо бити моћнији од њега.