Ezop u Leskovcu

Leskovac – Tomislav N. Cvetković, poznati leskovački pesnik, pripovedač i dramski pisac, kaže da Leskovac nije imao Stevana Sremca, ni Boru Stankovića, ali je imao Simu Bunića, pisca, glumca, reditelja, upravnika leskovačke pozorišne trupe "Zajednica", prvog dramaturga romana "Zona Zamfirova", koja je prvi put izvedena 1910. godine u Jagodini (poslednji put sa našla na sceni leskovačkog Narodnog pozorišta 1994/95. godine), autora komedije "Doček kralja Milana u Leskovcu (1912)". Autor je tri dramatizacije 1910. i pet originalnih dramskih tekstova 1912. godine, a umro je 15. juna 1914. godine, u 32. godini.– Pomenimo i Sretena Dinića, autora komedije "Naša rabota", pa Leskovčanina dr Žaka Konfina, autora, pored ostalih, komedije "Luda bolest ljubomora" i nezaboravne komade "Leskovčanin u Parizu’’ Natalije Arsenović-Dragomirović, prve žene komediografa u srpskoj književnosti, čiji je komad stavljen na repertoare pozorišta Skoplja (1925), Sarajeva (1926), Novog Sada (1926), Beograda (1928) i Leskovca, prvi put 1928, poslednji put 1966. godine, na obeležavanju 70. godišnjice pozorišnog života u briljantnoj režiji reditelja Miodraga Gajića – veli Tomislav N. Cvetković.

Značajna imena među leskovačkih piscima koji su se bavili humorom su Dobrivoje Kapisazović, autor knjige "Leskovačke čarlame i zavrzlame". Zapisivači različitih zgoda i "nezgoda" Leskovčana bili su Leskovčani svih profesija: Dragomir S. Radovanović, Momčilo M. Milenković, Zoran Davinić, iz Vlasotinca, Rade Jović, Gordana Tomić-Radojević, a tu su i Sava Dimitrijević, Miodrag Stojanović Dunđer, Miodrag Veličković i drugi. Leskovac je proteklih decenija imao i vrsne kazivače, a ima ih i danas. Tomislav Cvetković navodi imena Božidara Đorđevića – Boce Kukara, advokata Blagoja Manića, Dobrija Kapisazovića, Velju Ivanovića, Dragija Bureta, a među sjajnim kazivačima leskovačkih šala je i sam Tomislav N. Cvetković.

Leskovac je nadasve imao duha da uoči i uobliči duhovite situacije, da se podsmehne onome što podsmeh zaslužuje, da izvrgne ruglu ono što je ruglu potrebnije, sve s namerom da razgali i razvedri, a ne da povredi i pozledi.

Jedan od najpoznatijih leskovačkih istoričara, prof. dr Živan Stojković, koji je, najčešće u koautorstvu sa profesorom Hranislavom Rakićem, dugogodišnjim direktorom Narodnog muzeja u Leskovcu, objavio dvadesetak knjiga, objavio je kratko, ali veoma interesantnu delo "Ezop u Leskovcu" gde je na krajnje jednostavan, ali veoma zanimljiv način opisao zgode i nezgode poznatih Leskovčana, a i sam je, kao funkcioner i istoričar, bio učesnik mnogih zanimljivih događaja.

Stojković je pribeležio jednu zanimljivu zgodu. Evo je ukratko. U Leskovcu je početkom sedamdesetih godina bilo aktuelno zavođenje samodoprinosa. Atmosfera je bila prilično napeta, merila se svaka reč na sednici "opštinske vlade". Posebno je bila zanimljiva diskusija diplomiranog pravnika Svetislava Arsića, koji je posle uvodnog izlaganja Žike Stojkovića, kazao da je je njegovo izlaganje bilo u "Ezopovom stilu". Izveštaj je bio ipak usvojen, ali nelagodnost i zbunjenost je bila prisutna kod nekih rukovodilaca. Vita Marinković, poznati profesor i dugogodišnji direktor Leskovačke gimnazije, i Živan Stojković, osetivši da mogu da naprave spletku, iskoristili su novonastalu situaciju dok su šetali glavnom ulicom sa Stančom Stamenkovićem, sekretarom Sekretarijata za komunalno-stambene poslove i Veljom Stefanovićem, direktorom komunalnog preduzeća "Komunalac". Zato su ih pitali da li znaju ko je Ezop, koga je spomenuo Svetislav Arsić. Obojica su bili zbunjeni i odgovorili su da ga ne poznaju i da takav nikada nije dolazio u Leskovac. Žika i Vita su pitali da nisu sa njim slučajno poslovno kontaktirali van Leskovca. Odgovorili su da nisu iskazujući i lično zadovoljstvo da je tako. U tom trenutku je naišao Radoslav Dinčić, sekretar Veća mesnih zajednica, koji je bio angažovan i u sportskom klubu "Dubočica". Dosta zamišljeno je odgovorio da ga ne poznaje i koliko on zna Ezop nije igrao ni za "Dubočicu".