Езоп у Лесковцу

Лесковац – Томислав Н. Цветковић, познати лесковачки песник, приповедач и драмски писац, каже да Лесковац није имао Стевана Сремца, ни Бору Станковића, али је имао Симу Бунића, писца, глумца, редитеља, управника лесковачке позоришне трупе "Заједница", првог драматурга романа "Зона Замфирова", која је први пут изведена 1910. године у Јагодини (последњи пут са нашла на сцени лесковачког Народног позоришта 1994/95. године), аутора комедије "Дочек краља Милана у Лесковцу (1912)". Аутор је три драматизације 1910. и пет оригиналних драмских текстова 1912. године, а умро је 15. јуна 1914. године, у 32. години.– Поменимо и Сретена Динића, аутора комедије "Наша работа", па Лесковчанина др Жака Конфина, аутора, поред осталих, комедије "Луда болест љубомора" и незаборавне комаде "Лесковчанин у Паризу’’ Наталије Арсеновић-Драгомировић, прве жене комедиографа у српској књижевности, чији је комад стављен на репертоаре позоришта Скопља (1925), Сарајева (1926), Новог Сада (1926), Београда (1928) и Лесковца, први пут 1928, последњи пут 1966. године, на обележавању 70. годишњице позоришног живота у бриљантној режији редитеља Миодрага Гајића – вели Томислав Н. Цветковић.

Значајна имена међу лесковачких писцима који су се бавили хумором су Добривоје Каписазовић, аутор књиге "Лесковачке чарламе и заврзламе". Записивачи различитих згода и "незгода" Лесковчана били су Лесковчани свих професија: Драгомир С. Радовановић, Момчило М. Миленковић, Зоран Давинић, из Власотинца, Раде Јовић, Гордана Томић-Радојевић, а ту су и Сава Димитријевић, Миодраг Стојановић Дунђер, Миодраг Величковић и други. Лесковац је протеклих деценија имао и врсне казиваче, а има их и данас. Томислав Цветковић наводи имена Божидара Ђорђевића – Боце Кукара, адвоката Благоја Манића, Добрија Каписазовића, Вељу Ивановића, Драгија Бурета, а међу сјајним казивачима лесковачких шала је и сам Томислав Н. Цветковић.

Лесковац је надасве имао духа да уочи и уобличи духовите ситуације, да се подсмехне ономе што подсмех заслужује, да извргне руглу оно што је руглу потребније, све с намером да разгали и разведри, а не да повреди и позледи.

Један од најпознатијих лесковачких историчара, проф. др Живан Стојковић, који је, најчешће у коауторству са професором Храниславом Ракићем, дугогодишњим директором Народног музеја у Лесковцу, објавио двадесетак књига, објавио је кратко, али веома интересантну дело "Езоп у Лесковцу" где је на крајње једноставан, али веома занимљив начин описао згоде и незгоде познатих Лесковчана, а и сам је, као функционер и историчар, био учесник многих занимљивих догађаја.

Стојковић је прибележио једну занимљиву згоду. Ево је укратко. У Лесковцу је почетком седамдесетих година било актуелно завођење самодоприноса. Атмосфера је била прилично напета, мерила се свака реч на седници "општинске владе". Посебно је била занимљива дискусија дипломираног правника Светислава Арсића, који је после уводног излагања Жике Стојковића, казао да је је његово излагање било у "Езоповом стилу". Извештај је био ипак усвојен, али нелагодност и збуњеност је била присутна код неких руководилаца. Вита Маринковић, познати професор и дугогодишњи директор Лесковачке гимназије, и Живан Стојковић, осетивши да могу да направе сплетку, искористили су новонасталу ситуацију док су шетали главном улицом са Станчом Стаменковићем, секретаром Секретаријата за комунално-стамбене послове и Вељом Стефановићем, директором комуналног предузећа "Комуналац". Зато су их питали да ли знају ко је Езоп, кога је споменуо Светислав Арсић. Обојица су били збуњени и одговорили су да га не познају и да такав никада није долазио у Лесковац. Жика и Вита су питали да нису са њим случајно пословно контактирали ван Лесковца. Одговорили су да нису исказујући и лично задовољство да је тако. У том тренутку је наишао Радослав Динчић, секретар Већа месних заједница, који је био ангажован и у спортском клубу "Дубочица". Доста замишљено је одговорио да га не познаје и колико он зна Езоп није играо ни за "Дубочицу".