Svi smo nekad bili ljudi

Glumica Dušanka Stojanović Glid, prvakinja ansambla drame Narodnog pozorišta u Beogradu, tumači lik Vesele Jovanović, službenice na železnici u predstavi  „Ogvožđena” Gorane Balančević u režiji Đurđe Tešić. Premijera je u subotu 16. marta na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu.

Šta dramu „Ogvožđena” čini posebnom?

Ovaj razgovor želim da započnem u atmosferi koja do sada nije bila moj stil kada su u pitanju intervjui koje sam davala za „Politiku”. Dakle, komad „Ogvožđena” Gorane Balančević osvetlio je deo moje prirode koji je čist entuzijazam i optimizam, a kako ćemo razgovor završiti – to ne mogu da garantujem.Ovakvu društveno angažovanu dramu, pre svega socijalnu tragediju u žanru mjuzikla u antiklimaksu, nikada nisam ni čitala, ni igrala, ni gledala, a ni živela. Kod nas je moderno da kažemo da sve to ima u Nemačkoj. Pa baš mi je drago za Nemce! Ovde je sve znatno drugačije. Već dugo naši domaći pisci retko pišu ono što ih se zbilja tiče, pa godinama imamo komade koji bi valjda trebalo da rasvetle našu kolektivnu propast temama: uzaludna borba individue, emigracije, rata, povratka iz emigracije, usamljenosti, bombardovanja, demonstracija nataliteta, steriliteta, propalih i raspalih porodica, nešto o psima ljudima i drugim gamadima. I svi oni na manje ili više uspešan način uz pomoć reditelja, pozorišta i produkcija u kojima te projekte ostvaruju progovaraju o patnji savremenog čoveka na način koji je mlak, a kada je oštar onda  je agresivan. A to je zbog toga što je, čini mi se, prethodna vlast koja je pala u maju 2012, nažalost, zbog svoje oholosti i nezasitosti, i profesionalnog profila, od svih, pa i od umetnika načinila nezadovoljne komformiste koji se bave samo jadnom propalom građanskom klasom, a radničku klasu je beskrupulozno zaboravila. Tako je iskopala duboku raku ne samo za nas već i za našu decu. Komad „Ogvožđena” upravo čini nešto suprotno, čak subverzivno, uprkos, i smem reći i hrabro, jer debitantskim komadom Gorana Balančević nema šta da izgubi, čak naprotiv u Švedskoj je dobila prestižno priznanje u okviru konferencije za žene dramske pisce iz celog sveta. Drama „Ogvožđena” je imala javno čitanje na „Women Playwrights”, dok je njena autorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Nebojše Pajkića i Biljane Srbljanović dobila osmicu, za koju je rečeno da joj je poklonjena. Dakle, verovatno, što kaže sama autorka, „svi smo nekad bili ljudi, a sad je došlo takvo vreme da kandže rastu same od sebe”.

Drama se bavi fenomenom privatizacije o kojem do sada gotovo da i nije bilo reči u našim pozorištima. Iz koji vizure je prati  drama „Ogvožđena”?

Ubeđena sam da o ovoj temi pozorište nije dugo, a možda i nikad kod nas progovorilo jer smo se donedavno svi zadovoljavali ostacima iz budžeta koji su bili posledica ogromnih malverzacija, nama običnim ljudima nezamislivim. Zato se sada tako podmuklo uvukla ta pretnja o ukidanju, smanjivanju, zatvaranju, otpuštanju, urušavanju beogradskih pozorišta. Jednom rečju zastrašivanju, jer ona raka je sveža i duboka i mora neko prvi u nju da upadne. A sudeći po tome šta je sve u ovoj zemlji pozatvarano, prodato i rastraćeno, pa onda se sveg ovoga ni ne treba bojati. A za sve to i dalje postoji kadar koji se brine da sve dokrajči i okonča, jer im je to osnovni, završni i jedini cilj.  Počev od raznih stečajnih direktora, šefova, modernije rečeno menadžera i svih drugih amatera, jer ovo jeste retko mesto na svetu gde amateri vladaju, uživaju i bogate se.

Junaci drame „Ogvožđena” prolaze kroz „tunel žanrova”, od tragičnih se lako transformišu u komične... U predstavi ima i zanimljivih songova.  Na šta vas lično drama asocira?

Gorana Balančević govori o tome da potpuna rasprodaja zemlje ima svojih trajnih posledica, da je život jedan i vrlo, vrlo lep i težak. Sigurna sam da bi mladi ljudi, i u gradu i u provinciji, voleli da sve ode do vraga pa da krenu od početka, jer usred otpuštanja, recimo, Narodno pozorište u Beogradu prima veliki broj mladih glumaca. Neću da ulazim u dimenziju i procenu njihovog dara, ako su na majke i očeve onda oni to najbolje sami znaju između sebe. Tako da u najsatiričnijem tonu tu ustanovu od nacionalnog značaja prozvaše duhoviti: „Institut za majku i dete” i „Poslednja šansa”. A najveći bard našeg glumišta Boris Komnenić kaže da bi najradije zaposlio unučicu pa da detetu lepo teče plata, a na scenu ne mora nikada da stane. Pitam se ko će Balančevićevoj da ponudi išta. Kada sam stasavala kao mlada glumica bilo je sramota da neko pita za tebe da li si dovoljno darovit, a kamoli da te zaposli. To je valjda retrosocijalizam. Kad smo kod termina retro, naprednjaci nam sada dođu kao neka ekipica koja se izvinjava što je na vlasti i u likovima nekih dobrodušnih komšija pokazuju ljudskost i za građane i za radnike i seljake jer se nacija od toga odvikla zbog prethodne prepotencije i snobizma. A moguće je da se i oni foliraju, a zapravo najviše vole vlast, narodnjake i lovu. Videćemo! Nisu pozorišta glavna stvar, ali nisu nepotrebna, osim ako ne govore budalaštine koje se ne tiču nikoga.

Kojim pozorišnim bojama bojite lik Vesele Jovanović?

Narandžastom i olovnom. Baš je šik! Čvrsto stojim iza odluke da ovaj komad ima smisla, ali za njega je bilo potrebno godinu dana pripreme uz veliku umetničku intuiciju prethodne direktorke Drame Moline  Udovički da se stvore uslovi da se čestiti i dobri autori, mislim na celu ekipu, okupe oko zajedničkog rizika i zadovoljstva. Tako da verujem da će novi direktor Drame Spasoje Ž. Milovanović imati odlučnosti i ukusa da ovakve projekte favorizuje.

Ovu dramu koju privodim kraju u režiji Đurđe Tešić, sa kojom kujem stalno planove o našem umetničkom i svakom drugom spasenju, doživljavam kao trijumf godina i godina propasti sa ushićenjem. Komad „Ogvožđena” osećam kao elementaran, čovečan, nežan, krhak, tužan, veseo  i podignut u etici i estetici. Baš kao i rad sa Đurđom jer nije ni slučajno da ljudi poput nas i deluju godinama kao neka repertoarska greška pošto ne pripadamo proračunatim i racionalnim uspesima koji su često ne koncepcija pozorišta nego kontracepcija (jednom reče reditelj Egon Savin). Ova oda radničkoj klasi govori „da nije tako mnogo želeti biti živ, imati posao, ne biti na ulici i ne poludeti i nadasve preživeti”. Moj lik spada u junake velikog vitaliteta koji žude za promenama. A moja lična želja je da sve što se u meni desilo u poslednjih 20 godina i što sam se ako ne svakodnevno, a ono često pitala dobije odgovor: ko je ovu zemlju tako ružno unakazio.Sada imam priliku da pevajući to i razotkrijem. I to me jako veseli!