Ljudi vole dobre priče

Čačak – Proleća 2009. godine, usled pomeranja zemljišta posle obilnih kiša, na seoskom groblju u Glogoviku oštećena je i večna kuća Nemice Elze i Srbina Milana, i više nema ko o njoj da brine. Njihov jedini živi potomak, praunuka, odselila se pre desetak godina u Kanadu, pa je korov prekrio grob glogovičkih Tristana i Izolde. Imaju li velike ljubavi, bar u smrti, pravo na sreću?

Ovim pitanjem pisac iz Čačka, Mića Milovanović (73), završava ljubavni roman „Blagosloveni i prokleti”, upravo objavljen u izdanju čačanske „Legende”, i nastavlja svoj čudnovati književni životopis. Doskora je ovde bio poznat, pre svega, kao profesor engleskog jezika, pokoljenja su ga upamtila po strogoći i pravičnosti, ne sluteći da u njemu žive pesnik i pisac. Prva knjiga štampana mu je u šezdesetoj (stihovi „Predsmrtne počasti”, 1999), i od tada je objavio tri zbirke pesama, jednu hroniku sela i čak sedam romana, od kojih su tri bila doštampavana.

Retkost druge vrste jeste podatak da je Milovanović već dve godine najčitaniji srpski pisac u Čačku. U Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis” saopštavaju da su tek nepuna dva meseca u „kobis sistemu” pa ne mogu programski da izbace tačan podatak koliko njihovih korisnika čita Milovanovićeve romane, ali o tome svedoče bibliotekarke na pozajmnom odeljenju.

Tako, Biljana Raičić veli da su „romani ovenčani Ninovom nagradom na glasu mesec – dva, dok su Milovanovićeve knjige tražene čitave godine”. Dušica Cibralić ističe da bibliotekarke već dve godine, u „svojim šestomesečnim izveštajima koje šalju Narodnoj biblioteci Srbije, Milovanovića neprestano uvršćuju među pet najčitanijih pisaca ovde”, a Milica Stovrag kaže da je sugrađanin „po čitanosti, iza sebe ostavio najveća imena naše i strane književnosti”.

– Ljudi vole dobru priču. Ona je spiritus movens romanesknog dela, čitaoca vodi u neočekivane situacije i nepoznate prostore, braneći mu da nasluti konačan ishod. Pri tome, način na koji pisac vodi radnju važniji je od sižea – kaže Mića Milovanović za „Politiku”.

U romanima putuje lelujavom granicom zbilje i piščevih snohvatica, često se „pridržavajući” za slovo Meše Selimovića: „Više je tuge u istini, nego u svemu što možemo da izmislimo” (Tvrđava).

– Čitaoci mi duboko veruju, prihvatajući moje romane gotovo kao dokumentarna dela, osećaju da sam sve to prepisao sa matrica života. Jedan čovek molio me da mu dam broj telefona Dragana Žvolića sa Stare planine, glavnog muškog lika mog romana „Čuvari mitskog stada”, da bi navodno od njega kupio za zapat nekoliko karakačanskih ovaca. Drugi čitalac zatražio je adresu Nikole Kisića iz romana „Vidimo se u večnosti” da bi ga, veli, prilikom odlaska u Italiju posetio u Milanu.

Uzimajući stvarne ličnosti za glavne književne likove, Milovanović je, recimo, sačinio i svoj najpoznatiji roman, „Molitva za oca Prohora”, koji je doživeo dva izdanja i scenski prikaz u čačanskom Domu kulture, uvek u prepunoj dvorani. Knjiga prati život 95-godišnjeg jeromonaha Prohora koji je, pred smrt, lekaru Vidosavu Krljancu u čačanskoj bolnici poverio gotovo biblijsku priču o sudbini našeg naroda.

Ugledni čačanski profesor, i sam autor više knjiga, Vladimir Dimitrijević, kaže za naš list:

– Da Mića Milovanović kojim slučajem živi u krugu dvojke, danas bio bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca. Međutim, i njega progoni prokletstvo umetnika koji stvaraju u unutrašnjosti zemlje.