Људи воле добре приче

Чачак – Пролећа 2009. године, услед померања земљишта после обилних киша, на сеоском гробљу у Глоговику оштећена је и вечна кућа Немице Елзе и Србина Милана, и више нема ко о њој да брине. Њихов једини живи потомак, праунука, одселила се пре десетак година у Канаду, па је коров прекрио гроб глоговичких Тристана и Изолде. Имају ли велике љубави, бар у смрти, право на срећу?

Овим питањем писац из Чачка, Мића Миловановић (73), завршава љубавни роман „Благословени и проклети”, управо објављен у издању чачанске „Легенде”, и наставља свој чудновати књижевни животопис. Доскора је овде био познат, пре свега, као професор енглеског језика, покољења су га упамтила по строгоћи и правичности, не слутећи да у њему живе песник и писац. Прва књига штампана му је у шездесетој (стихови „Предсмртне почасти”, 1999), и од тада је објавио три збирке песама, једну хронику села и чак седам романа, од којих су три била доштампавана.

Реткост друге врсте јесте податак да је Миловановић већ две године најчитанији српски писац у Чачку. У Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” саопштавају да су тек непуна два месеца у „кобис систему” па не могу програмски да избаце тачан податак колико њихових корисника чита Миловановићеве романе, али о томе сведоче библиотекарке на позајмном одељењу.

Тако, Биљана Раичић вели да су „романи овенчани Ниновом наградом на гласу месец – два, док су Миловановићеве књиге тражене читаве године”. Душица Цибралић истиче да библиотекарке већ две године, у „својим шестомесечним извештајима које шаљу Народној библиотеци Србије, Миловановића непрестано увршћују међу пет најчитанијих писаца овде”, а Милица Стовраг каже да је суграђанин „по читаности, иза себе оставио највећа имена наше и стране књижевности”.

– Људи воле добру причу. Она је spiritus movens романескног дела, читаоца води у неочекиване ситуације и непознате просторе, бранећи му да наслути коначан исход. При томе, начин на који писац води радњу важнији је од сижеа – каже Мића Миловановић за „Политику”.

У романима путује лелујавом границом збиље и пишчевих снохватица, често се „придржавајући” за слово Меше Селимовића: „Више је туге у истини, него у свему што можемо да измислимо” (Тврђава).

– Читаоци ми дубоко верују, прихватајући моје романе готово као документарна дела, осећају да сам све то преписао са матрица живота. Један човек молио ме да му дам број телефона Драгана Жволића са Старе планине, главног мушког лика мог романа „Чувари митског стада”, да би наводно од њега купио за запат неколико каракачанских оваца. Други читалац затражио је адресу Николе Кисића из романа „Видимо се у вечности” да би га, вели, приликом одласка у Италију посетио у Милану.

Узимајући стварне личности за главне књижевне ликове, Миловановић је, рецимо, сачинио и свој најпознатији роман, „Молитва за оца Прохора”, који је доживео два издања и сценски приказ у чачанском Дому културе, увек у препуној дворани. Књига прати живот 95-годишњег јеромонаха Прохора који је, пред смрт, лекару Видосаву Крљанцу у чачанској болници поверио готово библијску причу о судбини нашег народа.

Угледни чачански професор, и сам аутор више књига, Владимир Димитријевић, каже за наш лист:

– Да Мића Миловановић којим случајем живи у кругу двојке, данас био био један од најчитанијих српских писаца. Међутим, и њега прогони проклетство уметника који стварају у унутрашњости земље.