Šumadinac crne oči ima

Gornja Gruža – Kod vikendice Zorice i Miodraga Marinkovića, na Đerevcu u Donjoj Crnući, pitamo njihovog prijatelja, crnpurastog gospodina, odakle je. Ni likom ni govorom (mada srpski priča) ne bi se reklo da je "naše gore list".
– Iz Kutlova – odgovara nam, prijatno se smešeći.
Baš nas zbuni: Kutlovo je takođe gružansko selo, šumadijsko. Neće biti, kako iz Kutlova?
– Odatle mi je supruga Olivera – otkriva nam da nije ovde od juče i da već zna za onu našu dosetku po kojoj je muž odande odakle mu je žena.

Ahmed je rođen u Bagdadu, po struci tehnolog. Do 1979. godine je o Jugoslaviji i Srbiji znao samo toliko da je tamo predsednik Tito. A onda ga je vlada poslala u kragujevačku "Crvenu zastavu" na usavršavanje. Otac mu je bio sudija Vrhovnog suda zemlje, po povratku ga je čekala sjajna karijera. Međutim, sudbina je odlučila da bude trgovac u Kutlovu, a ako sudbina igde zna da uplete svoje prste, onda je to u ljubavi.

– Oliveru sam upoznao u Kragujevcu. Od početka smo znali da to neće biti samo obično poznanstvo. Venčali smo se i otputovali u Bagdad. Moji roditelji su snahu prihvatili, pored svoje sedmoro dece, kao svoje osmo. I Olivera je zavolela njih i mnogo tugovala kad su se upokojili. Rat između moje zemlje i Irana nas je ponovo vratio u Srbiju. Jednom u godini odletimo do Bagdada, samo nakratko, pa opet u Kutlovo. Suđeno mi da ovde ostanem – priča nam Ahmed.

U Kutlovu imaju svoju prodavnicu, a slučaj je hteo da se Jamali upoznaju sa Marinkovićima i postanu nerazdvojni prijatelji. Ahmed voli da peva i igra, a Miodragu ide od ruke slikanje.

– Prošlog leta sam, ovde, organizovao "Đerovačke večeri". Kad je orkestar zasvirao "Aj, crne oči, curo, imaš", pevačima se pridružio i Ahmed. Mi na srpskom, on na arapskom. Ista melodija, gotovo iste reči, samo na dva jezika. Rekao je da se ova pesma peva u Iraku i Egiptu i nije mu bilo teško da je prepozna – kaže Miodrag, a Ahmed dodaje da zna i da igra "moravac" i "vlaško kolo".

I u njegovoj zemlji ljudi vole da se druže, pevaju i igraju, pa mu nije bilo teško da se navikne na naše običaje. Teže mu je bilo da se privikne na šumadijska brda i planine, ali je njima oduševljen. U njegovom zavičaju je sve ravnica "pa mi se dešavalo, kad vozim auto, da me jednoličnost uspava za volanom". Mnogo mu se dopadaju naše krsne slave i praznici, voli srpsku kuhinju, a supruga Olivera ga, ponekad, iznenadi kakvim arapskim "menijem" koji je naučila da sprema u Bagdadu.

Kutlovo se hvali svojim "Šumadincem iz Bagdada", a da bi se što manje od Kutlovčana razlikovao, prikačili su mu ono što svaki čovek u Gornjoj Gruži ima – nadimak. Zovu ga Ago.