Шумадинац црне очи има

Горња Гружа – Код викендице Зорице и Миодрага Маринковића, на Ђеревцу у Доњој Црнући, питамо њиховог пријатеља, црнпурастог господина, одакле је. Ни ликом ни говором (мада српски прича) не би се рекло да је "наше горе лист".
– Из Кутлова – одговара нам, пријатно се смешећи.
Баш нас збуни: Кутлово је такође гружанско село, шумадијско. Неће бити, како из Кутлова?
– Одатле ми је супруга Оливера – открива нам да није овде од јуче и да већ зна за ону нашу досетку по којој је муж оданде одакле му је жена.

Ахмед је рођен у Багдаду, по струци технолог. До 1979. године је о Југославији и Србији знао само толико да је тамо председник Тито. А онда га је влада послала у крагујевачку "Црвену заставу" на усавршавање. Отац му је био судија Врховног суда земље, по повратку га је чекала сјајна каријера. Међутим, судбина је одлучила да буде трговац у Кутлову, а ако судбина игде зна да уплете своје прсте, онда је то у љубави.

– Оливеру сам упознао у Крагујевцу. Од почетка смо знали да то неће бити само обично познанство. Венчали смо се и отпутовали у Багдад. Моји родитељи су снаху прихватили, поред своје седморо деце, као своје осмо. И Оливера је заволела њих и много туговала кад су се упокојили. Рат између моје земље и Ирана нас је поново вратио у Србију. Једном у години одлетимо до Багдада, само накратко, па опет у Кутлово. Суђено ми да овде останем – прича нам Ахмед.

У Кутлову имају своју продавницу, а случај је хтео да се Јамали упознају са Маринковићима и постану нераздвојни пријатељи. Ахмед воли да пева и игра, а Миодрагу иде од руке сликање.

– Прошлог лета сам, овде, организовао "Ђеровачке вечери". Кад је оркестар засвирао "Ај, црне очи, цуро, имаш", певачима се придружио и Ахмед. Ми на српском, он на арапском. Иста мелодија, готово исте речи, само на два језика. Рекао је да се ова песма пева у Ираку и Египту и није му било тешко да је препозна – каже Миодраг, а Ахмед додаје да зна и да игра "моравац" и "влашко коло".

И у његовој земљи људи воле да се друже, певају и играју, па му није било тешко да се навикне на наше обичаје. Теже му је било да се привикне на шумадијска брда и планине, али је њима одушевљен. У његовом завичају је све равница "па ми се дешавало, кад возим ауто, да ме једноличност успава за воланом". Много му се допадају наше крсне славе и празници, воли српску кухињу, а супруга Оливера га, понекад, изненади каквим арапским "менијем" који је научила да спрема у Багдаду.

Кутлово се хвали својим "Шумадинцем из Багдада", а да би се што мање од Кутловчана разликовао, прикачили су му оно што сваки човек у Горњој Гружи има – надимак. Зову га Аго.