Gde se izgubio pilot

Podilaženje holivudskim pravilima igre u tretmanu teme uz obaveznu patetičnu moralnu rekapitulaciju u završnici, ambivalentnost glavnog (anti)junaka, nerazrađenost, čak nakalemljenost sporednih likova, neke su od suštinskih karakteristika filma „Let” Roberta Zemekisa, čiji se najuzbudljiviji deo dogodi negde na početku, a posle se polako pretvara u sopstvenu parodiju.

„Let” je priča o poročnom, a veštom pilotu Vipu Vitakeru (Denzel Vašington), kojem polazi za rukom da izvede prinudno sletanje i tako spasi živote stotinak putnika zbog čega ga mediji proglašavaju herojem, a istražitelji konstatuju višak alkohola i droge u njegovoj krvi. Centralni filmski lik je dakle, s jedne strane veoma harizmatičan, hrabar i profesionalno vešt, a sa druge, kao alkoholičar i konzument narkotika, zavodnik ali i razgradilac porodice, moralno je krajnje problematičan. I upravo na toj njegovoj ambivalentnosti Robert Zemekis i scenarista Džon Getins pokušavaju da grade sav šarm ovog pseudoozbiljnog filma. Pokušavaju, ali ne uspevaju, jer kao da im nije sasvim jasno kakav film zaista žele da naprave.

Sam početak i gotovo čitav prvi sat filma su i uzbudljivi i obećavajući. Uvodna scena neuredne hotelske sobe, u kojoj su pilot Vitaker i njegova stjuardesa Katerina (Nadin Velaskez) proveli burnu noć ispunjenu seksom, drogom i alkoholom, neočekivano je realistična i sa jasnim naznakama haotičnog načina života junaka i nagoveštaja moguće tragedije. Ovim scenama Zemekis dodatno suprotstavlja još jednu narativnu liniju, uvedenu scenama narkomanke Nikol (Keli Rajli) koja u apstinencijalnoj krizi besomučno traži drogu. Naglašavajući krupnim planovima fizički i duševni kolaps filmskih protagonista, Zemekis u prvih pola sata filma paralelno razvija ove dve narativne linije očigledno sugerišući da će se rukavci sliti u jednu reku. Fascinantne scene avionske nesreće i scene Nikolinog predoziranja kulminiraju u isto vreme.

Uzbudljivo i ubedljivo, ali nažalost gledalac vrlo brzo shvata da je to i jedino. Zbog onoga što posle sledi, mirne duše je mogao da ostane kod kuće ispred televizora uz program o bolestima zavisnosti. Iako je centralni lik filma zanimljivo postavljen, razrada i predočavanje njegovog problema je na televizijskom nivou. Bez podrobnije razrade psihologije alkoholičara, porodičnih i roditeljskih odnosa ili odnosa sa samom Nikol čiji se lik u sred filma izgubio, a uvedeni neki novi, takođe ovlaš skicirani. Recimo, poput lika dobavljača droge Harlinga Mejsa (Džon Gudman), koji je tu da bi uneo i dozu humora u film koji iz minuta u minut, sve više i više, gubi ritam i razvodnjava se. A i Denzel Vašington, koji je inače sjajan i harizmatičan glumac, tokom ovog rediteljskog razvodnjavanja sve češće samo glumata...

O patetičnom zatvorskom monologu pilota, tokom kojeg doživljava katarzu, da i ne govorim. Ušećereno i sa namerom da se podiđe potrebi američke publike za pozitivno i srećno zaokruženom pričom, a izvan logike karaktera bahatog i beskrupuloznog lika, koga je bilo dovoljno pustiti da se nekažnjeno izvuče. I ništa više.