Где се изгубио пилот

Подилажење холивудским правилима игре у третману теме уз обавезну патетичну моралну рекапитулацију у завршници, амбивалентност главног (анти)јунака, неразрађеност, чак накалемљеност споредних ликова, неке су од суштинских карактеристика филма „Лет” Роберта Земекиса, чији се најузбудљивији део догоди негде на почетку, а после се полако претвара у сопствену пародију.

„Лет” је прича о порочном, а вештом пилоту Випу Витакеру (Дензел Вашингтон), којем полази за руком да изведе принудно слетање и тако спаси животе стотинак путника због чега га медији проглашавају херојем, а истражитељи констатују вишак алкохола и дроге у његовој крви. Централни филмски лик је дакле, с једне стране веома харизматичан, храбар и професионално вешт, а са друге, као алкохоличар и конзумент наркотика, заводник али и разградилац породице, морално је крајње проблематичан. И управо на тој његовој амбивалентности Роберт Земекис и сценариста Џон Гетинс покушавају да граде сав шарм овог псеудоозбиљног филма. Покушавају, али не успевају, јер као да им није сасвим јасно какав филм заиста желе да направе.

Сам почетак и готово читав први сат филма су и узбудљиви и обећавајући. Уводна сцена неуредне хотелске собе, у којој су пилот Витакер и његова стјуардеса Катерина (Надин Веласкез) провели бурну ноћ испуњену сексом, дрогом и алкохолом, неочекивано је реалистична и са јасним назнакама хаотичног начина живота јунака и наговештаја могуће трагедије. Овим сценама Земекис додатно супротставља још једну наративну линију, уведену сценама наркоманке Никол (Кели Рајли) која у апстиненцијалној кризи бесомучно тражи дрогу. Наглашавајући крупним плановима физички и душевни колапс филмских протагониста, Земекис у првих пола сата филма паралелно развија ове две наративне линије очигледно сугеришући да ће се рукавци слити у једну реку. Фасцинантне сцене авионске несреће и сцене Николиног предозирања кулминирају у исто време.

Узбудљиво и убедљиво, али нажалост гледалац врло брзо схвата да је то и једино. Због онога што после следи, мирне душе је могао да остане код куће испред телевизора уз програм о болестима зависности. Иако је централни лик филма занимљиво постављен, разрада и предочавање његовог проблема је на телевизијском нивоу. Без подробније разраде психологије алкохоличара, породичних и родитељских односа или односа са самом Никол чији се лик у сред филма изгубио, а уведени неки нови, такође овлаш скицирани. Рецимо, попут лика добављача дроге Харлинга Мејса (Џон Гудман), који је ту да би унео и дозу хумора у филм који из минута у минут, све више и више, губи ритам и разводњава се. А и Дензел Вашингтон, који је иначе сјајан и харизматичан глумац, током овог редитељског разводњавања све чешће само глумата...

О патетичном затворском монологу пилота, током којег доживљава катарзу, да и не говорим. Ушећерено и са намером да се подиђе потреби америчке публике за позитивно и срећно заокруженом причом, а изван логике карактера бахатог и бескрупулозног лика, кога је било довољно пустити да се некажњено извуче. И ништа више.