Nemamo sluha za multikulturalnost

Pozorište Šaušpilhaus iz Diseldorfa gostovaće u četvrtak 28. marta na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa Šekspirovim „Hamletom” u režiji Stafana Valdemara Holma.

Naslovni lik tumači Aleksandar Radenković, jedan od najpopularnijih nemačkih glumaca mlađe generacije (Novi Sad, 1979). „Na pragu sam da realizujem dugogodišnje maštanje da makar jednom u životu zaigram tamo odakle potičem”, kaže glumac na početku razgovora za „Politiku”.

Lik Hamleta je privilegija, istina nimalo laka. Kako je došlo do toga da vam baš u Diseldorfu bude poveren ovaj junak?

Pre Diseldorfa sam igrao četiri godine u jednom od najvećih pozorišta u Nemačkoj u Šaušpilhaus teatru u Hamburgu. Stafan Holm me je onda gledao kao Ferdinanda u predstavi „Spletke i ljubavi” i posle toga smo dogovorili saradnju. Imponovalo mi je da ovaj poznati dansko-švedski režiser toliko obožava Srbiju, da je već radio u Beogradu i da je tamo zasadio i jedno drvo. U životu i na sceni sam veoma emotivan i impulsivan. Nisam tip glumca koji gleda samog sebe iz vazdušne perspektive, iako se divim tom načinu igre. Kombinacija Stafanove minimalističke estetike uperene na glumce i njihovu igru, njegov fokus na porodične konflikte u Hamletu, više nego na političke aspekte dela, kao i moja želja da izbijem iz tog „severnozapadnog–zlatnog” hamletovskog kaveza, veoma je interesantna.

Rođeni ste u Novom Sadu, odrasli u Frankfurtu, studirali u Lajpcigu... Kako je izgledao taj životni put?

Do sada sam živeo u deset gradova i sa svakim me povezuje nešto posebno. U Novom Sadu sam rođen, to je korenje. Dok se nismo preselili u Nemačku, još pre rata u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka, živeo sam u Beogradu. To je jedan od retkih evropskih gradova koji nije arhitektonski „uništen” saniranjem, da bi izgledao sjajno za turiste.

U Frankfurtu sam išao u školu, kao klinac gledao velikim očima pozorište. Dosta uspešno sam 15 godina igrao fudbal u Ajntraht Frankfurtu i želeo da postanem fudbaler. Studirao sam pravo, radio kao stjuard godinu dana za Lufthansu. U Narodnom pozorištu u Minhenu bio sam asistent reditelja dok sam se pripremao za studije glume i onda konačno bio primljen u Lajpcigu.

Tvrdite da je za pozorište jako važna multikulturalnost. Kako je u ovim turbulentnim vremenima to moguće ostvariti?

Nemačka pozorišna scena, pričam o velikim kućama u Berlinu, Hamburgu, Minhenu, Frankfurtu, Diseldorfu je još veoma zatvorena za strance. Za to sigurno ima više razloga: jezik, obrazovanje, zainteresovanost ali i opšti problem pozorišta danas. Pozorište kao glas društva izgubilo je značaj. U Lajpcigu je pre pada Berlinskog zida pozorište imalo zadatak da uz pomoć umetnosti komentariše i izaziva tadašnji politički režim. Bilo je lek i utočište društvu. Verujem da je tako bilo i devedesetih godina u Srbiji. U današnje vreme superidola i „sapunica” ta kulturna odgovornost se sve više gubi. Multikulturalnost se potiskuje a na njeno mesto dolazi diktirana kapitalistička unilateralnost. Politika skraćuje sredstva, muzeji se zatvaraju i nacionalni identiteti i tradicije nestaju. Nemačko društvo je na prvi pogled veoma multikulturalno. Na svakom ćošku čujete brojne jezike. Danas jedete turski, sutra italijanski specijalitet, u novinama čitate o problemima ove ili one manjine. A pozorišta na to po meni premalo reaguju. Od leta prelazim iz Diseldorfa u berlinsko Maksim Gorki pozorište. Nova direktorka je Turkinja, kolege su iz različitih zemalja. Radujem se tom izazovu da se u Berlinu pozabavimo i tim „stranim” temama.

Kaje su sličnosti odnosno razlike između nemačkog i srpskog pozorišta?

Uveren sam da se ne razlikuju mnogo, osim u sredstvima koja imaju na raspolaganju. Nemačka je jedna od retkih država gde gotovo svaki grad ima subvencionisano pozorište. To je veliki luksuz.

Čestitam kolegi Slobodanu Beštiću, uglednom članu Narodnog pozorišta u Beogradu na lepom uspehu. Zajedno smo početkom marta imali premijeru „Per Ginta” u režiji Stafana Holma u Diseldorfu. Slobodan je za manje od godinu dana naučio nemački i igrao fenomenalno predstavu na tom jeziku. U potpunosti se uklopio u diseldorfski ansambl i nemački pozorišni sistem. I taj primer pokazuje da nema nacionalne razlike u umetnosti.

Borka G. Trebješanin