Немамо слуха за мултикултуралност

Позориште Шаушпилхаус из Диселдорфа гостоваће у четвртак 28. марта на великој сцени Народног позоришта у Београду са Шекспировим „Хамлетом” у режији Стафана Валдемара Холма.

Насловни лик тумачи Александар Раденковић, један од најпопуларнијих немачких глумаца млађе генерације (Нови Сад, 1979). „На прагу сам да реализујем дугогодишње маштање да макар једном у животу заиграм тамо одакле потичем”, каже глумац на почетку разговора за „Политику”.

Лик Хамлета је привилегија, истина нимало лака. Како је дошло до тога да вам баш у Диселдорфу буде поверен овај јунак?

Пре Диселдорфа сам играо четири године у једном од највећих позоришта у Немачкој у Шаушпилхаус театру у Хамбургу. Стафан Холм ме је онда гледао као Фердинанда у представи „Сплетке и љубави” и после тога смо договорили сарадњу. Импоновало ми је да овај познати данско-шведски режисер толико обожава Србију, да је већ радио у Београду и да је тамо засадио и једно дрво. У животу и на сцени сам веома емотиван и импулсиван. Нисам тип глумца који гледа самог себе из ваздушне перспективе, иако се дивим том начину игре. Комбинација Стафанове минималистичке естетике уперене на глумце и њихову игру, његов фокус на породичне конфликте у Хамлету, више него на политичке аспекте дела, као и моја жеља да избијем из тог „севернозападног–златног” хамлетовског кавеза, веома је интересантна.

Рођени сте у Новом Саду, одрасли у Франкфурту, студирали у Лајпцигу... Како је изгледао тај животни пут?

До сада сам живео у десет градова и са сваким ме повезује нешто посебно. У Новом Саду сам рођен, то је корење. Док се нисмо преселили у Немачку, још пре рата у Југославији деведесетих година прошлог века, живео сам у Београду. То је један од ретких европских градова који није архитектонски „уништен” санирањем, да би изгледао сјајно за туристе.

У Франкфурту сам ишао у школу, као клинац гледао великим очима позориште. Доста успешно сам 15 година играо фудбал у Ајнтрахт Франкфурту и желео да постанем фудбалер. Студирао сам право, радио као стјуард годину дана за Луфтхансу. У Народном позоришту у Минхену био сам асистент редитеља док сам се припремао за студије глуме и онда коначно био примљен у Лајпцигу.

Тврдите да је за позориште јако важна мултикултуралност. Како је у овим турбулентним временима то могуће остварити?

Немачка позоришна сцена, причам о великим кућама у Берлину, Хамбургу, Минхену, Франкфурту, Диселдорфу је још веома затворена за странце. За то сигурно има више разлога: језик, образовање, заинтересованост али и општи проблем позоришта данас. Позориште као глас друштва изгубило је значај. У Лајпцигу је пре пада Берлинског зида позориште имало задатак да уз помоћ уметности коментарише и изазива тадашњи политички режим. Било је лек и уточиште друштву. Верујем да је тако било и деведесетих година у Србији. У данашње време суперидола и „сапуница” та културна одговорност се све више губи. Мултикултуралност се потискује а на њено место долази диктирана капиталистичка унилатералност. Политика скраћује средства, музеји се затварају и национални идентитети и традиције нестају. Немачко друштво је на први поглед веома мултикултурално. На сваком ћошку чујете бројне језике. Данас једете турски, сутра италијански специјалитет, у новинама читате о проблемима ове или оне мањине. А позоришта на то по мени премало реагују. Од лета прелазим из Диселдорфа у берлинско Максим Горки позориште. Нова директорка је Туркиња, колеге су из различитих земаља. Радујем се том изазову да се у Берлину позабавимо и тим „страним” темама.

Каје су сличности односно разлике између немачког и српског позоришта?

Уверен сам да се не разликују много, осим у средствима која имају на располагању. Немачка је једна од ретких држава где готово сваки град има субвенционисано позориште. То је велики луксуз.

Честитам колеги Слободану Бештићу, угледном члану Народног позоришта у Београду на лепом успеху. Заједно смо почетком марта имали премијеру „Пер Гинта” у режији Стафана Холма у Диселдорфу. Слободан је за мање од годину дана научио немачки и играо феноменално представу на том језику. У потпуности се уклопио у диселдорфски ансамбл и немачки позоришни систем. И тај пример показује да нема националне разлике у уметности.

Борка Г. Требјешанин