Srpski, nemački pasulj

Ono što mi se najviše dopada kod Nemaca je njihov gurmanski mentalitet. Vole ljudi svašta da pojedu i popiju. Što se tiče jela prave su kosmopolite. Oni neguju odnos prema drugim kulturama posećujući njihove restorane.

Uprkos narušenoj dobroj slici o Grčkoj i Grcima u poslednje vreme, zbog medijske pompe oko ekonomske krize i kako to Nemci sve treba da plate, grčki restorani u Nemačkoj su i dalje puni.

U Bremenu ima restorana svih nacija,  a u izuzetno posećene spadaju španski, tajlandski, filipinski, grčki, italijanski, kineski, korejski, japanski.

Dosta balkanskih restorana ( bivših jugoslovenskih ) posluje zadovoljavajuće. U razgovoru sa vlasnikom jednog elektronergetskog preduzeća čuo sam njegov žal za nedostatkom roštilja i jugoslovenskih restorana. Rekao mi je da je sad Nemačka preplavljena sa grčkim, italijanskim i u poslednje vreme španskim restoranima, a da su jugoslovenski jednostavno iščezli.

Nemci znaju vrlo dobro za ćevapčiće. Njih u formi zapakovanog obroka sa pirinčem ili u zaleđenoj formi možete kupiti u skoro svakom nemačkom marketu. Moram priznati kada vidim taj natpis „Cevapcici” srce mi poraste.
Od nekih prijatelja sam čuo i da se njegovo veličanstvo naš burek prodaje u marketu Lidl u zaleđenoj formi ali nisam imao sreću da naletim na tu „poslasticu”.

Neka naša jela našla su svoje mesto i na nemačkoj svakodnevnoj trpezi.

Eto pre par dana u pauzi za ručak sam svratio u restoran na trećem spratu robne kuće Karstadt. Taj bife - restoran nije neka zborna tačka ljudi sa naših prostora, nego tu obično svraćaju službenici  koji rade u blizini i koji žele nešto lepo da pojedu u pauzi.

Cena jednog obroka prosečno se kreće između 6 i 10 evra. Moje oči nisu mogle da veruju kad su ugledale skoro pun lonac ispod koga piše „Serbissce Bohnensuppe” ( srpski pasulj).  Zaboravih u tom trenutku na špagete koje sam planirao da ručam. Ruke dohvatiše prvo telefon da se slika ovo čudo. Uzeo sam veliku  činiju   napunio je  do vrha, pa trk na kasu.

Kasirka me malo gledala čudno zato što imam samo činiju pasulja ne znajući da imam nameru da se ponovo vidimo u roku od 5 -10 minuta.

Pasulj - fantazija.

Prva činija je uvek najbrža, u drugoj bi trebalo da se uživa.

Malo sam razmišljao tokom obroka ko bi mogao biti glavni i odgovorni za današnji izbor jela. Samo pre dva dana u svim udarnim vestima moglo se čuti kako je uvezena velika količina otrovnog kukuruza iz Srbije i da je taj kukuruz korišten za ishranu stoke u 3000 različitih farmi iz kojih dobijamo mleko.

Skandal. Lokalna interpretacija:  Srbija nas truje kukuruzom.
Loši marketinški preduslovi da nakon dva dana srpski pasulj stoji na meniju.  

Nešto razmišljam, sigurno je nekom našem kuvaru dozlogrdila ta priča o otrovnom kukuruzu i onda je rešio da pripremi melem. Ali koliko mi je poznato ni jedan kuvar našeg porekla ne radi u ovom restoranu.

Ugledah dno činije.  Poleteh po dopunu i nađoh se u  neopisivom čudu u kome se neobjašnjivo spaja tuga i radost. Moj prijatelj lonac je bio ispražnjen. Moju zaleđenost nad loncem praznog pasulja primeti najbliža poslužiteljka, kojoj primetih  ime Maike na grudima, i upita me:

Oprostite, je li sve u redu?
- Da, samo ovaj lonac vam je prazan.
-Ups, izvinjavam se, sada ću odmah da donesem novi.
- OK (srce opet raste, nestade tuga gledajući tu plavokosu debeljucu kako oberučke donosi pun lonac ).
„Evo izvolite. Samo sada umesto pasulja sada imamo  jednako ukusno supu od sočiva”.

A jooj, pomislih u sebi gledajući  onaj lonac supe od sociva tužnim očima, izgovorih:

- Hvala vam, ja sam već pojeo jednu veliku činiju pasulja. Sit sam (rekoh neistinu u odbrani od sočiva). Samo sam hteo da vam ukažem da vam je lonac prazan i možda bi još neko danas probao vaše ukusne supe".

– Nema problema. Hvala u svakom slučaju -odgovori Maike

Napuštajući taj deo sa supama prođoh sa starom praznom činijom pored iste kasirke koja me opet nešto začuđeno gleda, odložih servis i nazad na posao i tužan i radostan što i Nemci tamane naš pasulj.

To podne je bilo dobro i sve je na poslu teklo u najboljem redu.

Kada sam se vratio kući moja ženica me je dočekala sa osmehom onako kao kad sprema neko iznenađenje.
- Heej. Pa dobro došao. Danas sam spremila nešto naše oooomiljeno. Pasulj sa ljutim kobasicama!

Jupiiii. Poljubih je obradovan i  pojedoh nakon toga  duplu porciju.

Moja mila me ne pita šta jedem na pauzi.

Negde sam čuo da se ljubav rađa i neguje preko stomaka.

Verujem kada bi imali više srpskih jela i  restorana u Nemačkoj i više nemačkih jela i restorana u Srbiji, da nam nikakve diplomatije ne bi trebale.

Borislav Marković
Bremen, Nemačka