Glumcu je teže nego reditelju

Predstava „Luna-park” priča o tri žene: majke i dve kćerke iz prigradskog naselja u okolini Beograda koje čeznu za neostvarenim snom. Njihov ideal je da imaju svoj luna-park sa kojim bi krstarile svetom. Ipak, priča ima i svoju pozadinu: naše junakinje žive u blatu, u trošnoj kući na obodu grada i nisu svesne razlike između realnosti i fikcije. Reč je o stanju koje svi mi često živimo u ovom vremenu, ne bismo li preživeli u turbulentnim vremenima. Budući da živimo sa vizijom o boljem sutra, boljoj budućnosti, često nismo svesni onoga što je realnost... kaže glumica Milena Pavlović Čučilović koja u matičnom Beogradskom dramskog pozorištu režira predstavu „Luna-park” koja će premijerno biti izvedena 30. i 31. marta na sceni „Rade Marković”.

Reč je o dramskom prvencu Aleksandra Jugovića koji je svoj komad  „Luna-park” smestio u žanr crne komedije. Junaci ovog trilera u želji da nađu svoje mesto pod suncem zaboravljaju na stvarnost i vođeni svojim snovima upadaju u mnoge nevolje. Scenografiju i kostime je uradila Staša Jamušakov, a muziku Vladimir Pejković. Igraju: Olga Odanović, Ljubinka Klarić, Nataša Marković i Dubravko Jovanović koji tumači više likova.

– Sve je krenulo od Ljubinke Klarić i mene jer smo se uželele zajedničkog rada. Komedija nam je bila u planu, ali budući da je Aleksandar Jugović napisao tekst za žensku podelu uhvatile smo se u koštac sa ovim delom. U prvobitnoj verziji trebaloje da igram jednu od junakinja, ali mi se komad dopao i u rediteljskom smislu. Na kraju su se kockice složile ovako. Tekst je zavodljiv, sve je duhovito, šareno, simpatično, sa trilerskom formom, ali ima i liniju koja se ne vidi na „prvu loptu”, a to je ono što volim – objašnjava Milena Pavlović Čučilović uvodeći nas u tajne nove predstave koju režira:

– Posebno je interesantan lik kćerke Mare koju tumači Nataša Marković i koja je kočnica ženskim ludorijama. Zbog raznoraznih okolnosti Mara završava u zatvoru, ali se na kraju predstave i zapita: „Gde to živimo kada zločinci slobodno šetaju, a mi obični, normalni ljudi smo u zatvoru. Da li je zatvor prostor koji sami pravimo, odnosno da li je kuća naša čaura jer nemamo gde da pobegnemo ili je to fizični zatvor”.

Priča ima svoju simboliku jer Mara u zatvoru pronalazi slobodu.

Ovo je ujedno 12 predstava koju glumica Milena Pavlović Čučilović potpisuje kao reditelj. Do sada je režirala naslove: „Pijanista”, „Gospođica Julija”, „Troje”, „Zla žena”, „Tajni život Virdžinije Vulf”... Evo zašto:

– Jednostavnije mi je zbog privatnih obaveza da režiram. Manje se zamaram i fizički i psihički nego kada glumim. To ne znači da sam se odrekla glume, ali smatram da mi posle tri porođaja treba pauza.

U periodu sam kada žene imaju velike porodične obaveze jer su okupirane decom. Ipak, dobila sam  priliku da režiram, pa tako održavam umetničku energiju.

Milena Pavlović Čučilović, koja se tako snažno na sceni nosila, sa recimo, ulogom Tatjane u predstavi „Malograđani”, oduvek je volela izazove, različite uloge i umetničke zadatke. Da kroz svoje junakinje iskaže i svoj stav, komentar na određene pojave, događaje...   

– Na početku karijere su me svrstavali u žanr komedije zbog filma „Mi nismo anđeli”. To mi je smetalo. Zato sam imala potrebu da uradim nešto drugačije, da iskažem i dramsku crtu. Glumcu je teže nego reditelju. Možda sam i zbog toga potegla rediteljsku palicu jer sam kao glumica uvek imala potrebu da nešto određeno kažem, a to ne može uvek da se realizuje. Kroz ulogu glumac može da iznese svoj lični stav. Mnogi ne koriste tu priliku, jer to često nije lako ostvariti. Kao primer uvek izdvajam Srđana Todorovića u filmu „Apsolutnih sto” u kojem je, pored svega što mu je zadato, on imao i svoj  lični stav koji provejava tom emocijom. To se jednostavno oseća.

Isto tako se, primećuje naša sagovornica, oseća se i nedostatak domaćeg dramskog teksta.

– Ove godine na konkursu BDP-a za najbolji dramski tekst nije izabrana nijedna drama. Čini mi se da se autori povode za formom, iako na kraju uvek ispadne da je najvažnija priča, jer kada je fabula jasna, onda je to dobro, a forma i stil dolaze tek kasnije. Sve što lično dodiruje pisca ne može da ne bude dobro. Pisci  se često povode za opštim stvarima, hoće da budu poprilično pametni, da otkriju Ameriku, pa popljuju sve koji ne misle kao oni i onda se tu izgube. Jasna priča i lični stav su dovoljni da dovedu do dobrog dela – zaključuje umetnica.