Глумцу је теже него редитељу

Представа „Луна-парк” прича о три жене: мајке и две кћерке из приградског насеља у околини Београда које чезну за неоствареним сном. Њихов идеал је да имају свој луна-парк са којим би крстариле светом. Ипак, прича има и своју позадину: наше јунакиње живе у блату, у трошној кући на ободу града и нису свесне разлике између реалности и фикције. Реч је о стању које сви ми често живимо у овом времену, не бисмо ли преживели у турбулентним временима. Будући да живимо са визијом о бољем сутра, бољој будућности, често нисмо свесни онога што је реалност... каже глумица Милена Павловић Чучиловић која у матичном Београдском драмског позоришту режира представу „Луна-парк” која ће премијерно бити изведена 30. и 31. марта на сцени „Раде Марковић”.

Реч је о драмском првенцу Александра Југовића који је свој комад  „Луна-парк” сместио у жанр црне комедије. Јунаци овог трилера у жељи да нађу своје место под сунцем заборављају на стварност и вођени својим сновима упадају у многе невоље. Сценографију и костиме је урадила Сташа Јамушаков, а музику Владимир Пејковић. Играју: Олга Одановић, Љубинка Кларић, Наташа Марковић и Дубравко Јовановић који тумачи више ликова.

– Све је кренуло од Љубинке Кларић и мене јер смо се ужелеле заједничког рада. Комедија нам је била у плану, али будући да је Александар Југовић написао текст за женску поделу ухватиле смо се у коштац са овим делом. У првобитној верзији требалoje да играм једну од јунакиња, али ми се комад допао и у редитељском смислу. На крају су се коцкице сложиле овако. Текст је заводљив, све је духовито, шарено, симпатично, са трилерском формом, али има и линију која се не види на „прву лопту”, а то је оно што волим – објашњава Милена Павловић Чучиловић уводећи нас у тајне нове представе коју режира:

– Посебно је интересантан лик кћерке Маре коју тумачи Наташа Марковић и која је кочница женским лудоријама. Због разноразних околности Мара завршава у затвору, али се на крају представе и запита: „Где то живимо када злочинци слободно шетају, а ми обични, нормални људи смо у затвору. Да ли је затвор простор који сами правимо, односно да ли је кућа наша чаура јер немамо где да побегнемо или је то физични затвор”.

Прича има своју симболику јер Мара у затвору проналази слободу.

Ово је уједно 12 представа коју глумица Милена Павловић Чучиловић потписује као редитељ. До сада је режирала наслове: „Пијаниста”, „Госпођица Јулија”, „Троје”, „Зла жена”, „Тајни живот Вирџиније Вулф”... Ево зашто:

– Једноставније ми је због приватних обавеза да режирам. Мање се замарам и физички и психички него када глумим. То не значи да сам се одрекла глуме, али сматрам да ми после три порођаја треба пауза.

У периоду сам када жене имају велике породичне обавезе јер су окупиране децом. Ипак, добила сам  прилику да режирам, па тако одржавам уметничку енергију.

Милена Павловић Чучиловић, која се тако снажно на сцени носила, са рецимо, улогом Татјане у представи „Малограђани”, одувек је волела изазове, различите улогe и уметничке задатке. Да кроз своје јунакиње искаже и свој став, коментар на одређене појаве, догађаје...   

– На почетку каријере су ме сврставали у жанр комедије због филма „Ми нисмо анђели”. То ми је сметало. Зато сам имала потребу да урадим нешто другачије, да искажем и драмску црту. Глумцу је теже него редитељу. Можда сам и због тога потегла редитељску палицу јер сам као глумица увек имала потребу да нешто одређено кажем, а то не може увек да се реализује. Кроз улогу глумац може да изнесе свој лични став. Многи не користе ту прилику, јер то често није лако остварити. Као пример увек издвајам Срђана Тодоровића у филму „Апсолутних сто” у којем је, поред свега што му је задато, он имао и свој  лични став који провејава том емоцијом. То се једноставно осећа.

Исто тако се, примећује наша саговорница, осећа се и недостатак домаћег драмског текста.

– Ове године на конкурсу БДП-а за најбољи драмски текст није изабрана ниједна драма. Чини ми се да се аутори поводе за формом, иако на крају увек испадне да је најважнија прича, јер када је фабула јасна, онда је то добро, а форма и стил долазе тек касније. Све што лично додирује писца не може да не буде добро. Писци  се често поводе за општим стварима, хоће да буду поприлично паметни, да открију Америку, па попљују све који не мисле као они и онда се ту изгубе. Јасна прича и лични став су довољни да доведу до доброг дела – закључује уметница.