Između jave i sna

INTERVJU
U Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u toku je retrospektivna izložba Vladana Radovanovića (1932) "Sintezijska umetnost". Profesor višemedijske umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu i odnedavno počasni doktor, predstavio je bogat opus koji obuhvata slikarstvo, književnost, muziku, zapise snova, vokovizuel i polimedij. Prošle godine ga je Državni univerzitet u Ohaju (SAD) proglasio počasnim doktorom u oblasti muzike. Vladan Radovanović je diplomirao kompoziciju na beogradskoj Muzičkoj akademiji. Učestvovao je u osnivanju Elektronskog studija Radio Beograda (1972) i jedan je od osnivača grupe Medijala (1958)...

Za Vas je karakterističan "frontalni" pristup oblastima stvaranja. Da li je to ono što Vas razlikuje od drugih umetnika?

Frontalnost rada me čini različitim od mnogih drugih umetnika, ali ne samo ona. Zaista, različite aktivnosti koje su – poput glasova fuge – redom nastupale između 1953. i 1958. godine, i potom nastavile svoje naporedne tokove do danas, predstavljaju retko obeležje ukupnog stvaralaštva jednog umetnika. Drugu opštu odliku moga rada predstavlja neharmonični odnos izvesnih aktivnosti. Na primer, ja decenijama radim estetski vokovizuel istovremeno s mentalnim i deestetizovanim projektima. Treća opšta odlika moga stvaralaštva je istovremeno delanje u jednomedijskim i višemedijskim umetnostima.

Ako je činjenica da Vi decenijama istovremeno negujete estetske i mentalne pristupe, vokovizuel i projektizam, kako objašnjavate svoje tolerisanje tako disparatnih i međusobno isključujućih aktivnosti?

Čini se da ću to opet morati da objasnim jednom drugom disparatnošću koja postoji između osnovnih pokretačkih i organizovnih sila. Naime, od samog početka negovanja frontalnog rada prihvatio sam da činim ono što volim i ono što smatram da treba, jer verujem da to – koliko mi je poznato – nije dotad činjeno. Ovo drugo načelo proizilazilo je iz zahteva za stvorenost, odnosno iz težnje za stvaranjem nečeg novog. Naravno, dešavalo se i da ono što sam radio zbog toga što sam smatrao da treba – takođe zavolim.

Na čemu se temelji Vaša potreba da se posvetite sintezi medija od početka stvaralačkog rada koji je na kraju rezultirao u poetiku sintezijske umetnosti?

Potreba nema zaleđe iza kojeg može da se zaviri. Jednostavno postoji, i mi joj se možemo povinovati ili je prenebreći ako je slabijeg intenziteta. Moja potreba za ostvarivanjem sinteze medija bila je veoma snažna. Samo mogu da pretpostavim da su kroz nju strujale i silnice pradavnog stapanja igre, pesme i oslikavanja tela u obredu. Koliko je ta potreba bila jaka, pokazuje i način pojave prvog uzora, ideje-vodilje. Taj uzor nije došao spolja, na osnovu gledanja i slušanja određene višemedijske tvorevine: pozorišnog komada, opere, filma. Došao je iznutra, u vidu čudesnog doživljaja između jave i sna. Prizori prožeti neizrecivim smislom i stopljeni sa zvukom smenjivali su se uz oslabljenu ali još uvek postojeću interakciju sa zbivanjima iz okruženja jave. Najčešće taj doživljaj na pragu sna nije bilo moguće upamtiti – pamtio sam samo utisak koji je ostavljao. Budući da je taj doživljaj bio blizak snu koji sam uglavnom uspevao i da upamtim i potpunije izrazim kroz reč, sliku, objekat i zvuk – razumljivo je što je prvi korak u traganju za sintezom bilo fiksiranje snova.

Vaši rani radovi temelje se na zapisivanju snova, a i danas to činite. Kakvo ste Vi iskustvo izvukli do sada na osnovu saznanja o sopstvenim snovima?

Sigurno da sam morao izvući znatno iskustvo posle više od dve hiljade zapisanih i nacrtanih snova. To iskustvo, međutim, nema nikakve veze sa hermeneutikom snova. Ne tvrdim da me tumačenje snova u principu ne interesuje, ali priznajem da me snovi – to se može zaključiti i iz načina na koji ih više decenija tretiram – prevashodno zanimaju kao ostvarenja "drugog stvaraoca u meni". Ja se tome stvaraocu divim i, pošto nisam kadar da ga podražavam, nastojim samo da zabeležim njegove tvorevine. Bez intervencija – ukoliko moje ograničeno pamćenje, jezik jave i neodgovarajući crtački medij nisu već nekakve intervencije. Bitno je da se to iskustvo sa snovima ne tiče njegove primene na javi. Recimo, za mene zanimljivo iskustvo predstavlja vid pojavljivanja sopstvenog jastva u snu. U nekim snovima ga nema – postoji samo ekran na kojem se san odvija. Nekad je prisutno, ali samo kao posmatrač. Nekad je netelesno, ali trpi posledice zbivanja sna. A nekad je smešteno u telo slično ovome na javi, koje obavlja izvesne radnje u sklopu oniričkih događaja.

Pokušajte da nam ukratko objasnite suštinu sintezijske umetnosti…