Између јаве и сна

ИНТЕРВЈУ
У Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић" у току је ретроспективна изложба Владана Радовановића (1932) "Синтезијска уметност". Професор вишемедијске уметности на Универзитету уметности у Београду и однедавно почасни доктор, представио је богат опус који обухвата сликарство, књижевност, музику, записе снова, воковизуел и полимедиј. Прошле године га је Државни универзитет у Охају (САД) прогласио почасним доктором у области музике. Владан Радовановић је дипломирао композицију на београдској Музичкој академији. Учествовао је у оснивању Електронског студија Радио Београда (1972) и један је од оснивача групе Медијала (1958)...

За Вас је карактеристичан "фронтални" приступ областима стварања. Да ли је то оно што Вас разликује од других уметника?

Фронталност рада ме чини различитим од многих других уметника, али не само она. Заиста, различите активности које су – попут гласова фуге – редом наступале између 1953. и 1958. године, и потом наставиле своје напоредне токове до данас, представљају ретко обележје укупног стваралаштва једног уметника. Другу општу одлику мога рада представља нехармонични однос извесних активности. На пример, ја деценијама радим естетски воковизуел истовремено с менталним и деестетизованим пројектима. Трећа општа одлика мога стваралаштва је истовремено делање у једномедијским и вишемедијским уметностима.

Ако је чињеница да Ви деценијама истовремено негујете естетске и менталне приступе, воковизуел и пројектизам, како објашњавате своје толерисање тако диспаратних и међусобно искључујућих активности?

Чини се да ћу то опет морати да објасним једном другом диспаратношћу која постоји између основних покретачких и организовних сила. Наиме, од самог почетка неговања фронталног рада прихватио сам да чиним оно што волим и оно што сматрам да треба, јер верујем да то – колико ми је познато – није дотад чињено. Ово друго начело произилазило је из захтева за створеност, односно из тежње за стварањем нечег новог. Наравно, дешавало се и да оно што сам радио због тога што сам сматрао да треба – такође заволим.

На чему се темељи Ваша потреба да се посветите синтези медија од почетка стваралачког рада који је на крају резултирао у поетику синтезијске уметности?

Потреба нема залеђе иза којег може да се завири. Једноставно постоји, и ми јој се можемо повиновати или је пренебрећи ако је слабијег интензитета. Моја потреба за остваривањем синтезе медија била је веома снажна. Само могу да претпоставим да су кроз њу струјале и силнице прадавног стапања игре, песме и осликавања тела у обреду. Колико је та потреба била јака, показује и начин појаве првог узора, идеје-водиље. Тај узор није дошао споља, на основу гледања и слушања одређене вишемедијске творевине: позоришног комада, опере, филма. Дошао је изнутра, у виду чудесног доживљаја између јаве и сна. Призори прожети неизрецивим смислом и стопљени са звуком смењивали су се уз ослабљену али још увек постојећу интеракцију са збивањима из окружења јаве. Најчешће тај доживљај на прагу сна није било могуће упамтити – памтио сам само утисак који је остављао. Будући да је тај доживљај био близак сну који сам углавном успевао и да упамтим и потпуније изразим кроз реч, слику, објекат и звук – разумљиво је што је први корак у трагању за синтезом било фиксирање снова.

Ваши рани радови темеље се на записивању снова, а и данас то чините. Какво сте Ви искуство извукли до сада на основу сазнања о сопственим сновима?

Сигурно да сам морао извући знатно искуство после више од две хиљаде записаних и нацртаних снова. То искуство, међутим, нема никакве везе са херменеутиком снова. Не тврдим да ме тумачење снова у принципу не интересује, али признајем да ме снови – то се може закључити и из начина на који их више деценија третирам – превасходно занимају као остварења "другог ствараоца у мени". Ја се томе ствараоцу дивим и, пошто нисам кадар да га подражавам, настојим само да забележим његове творевине. Без интервенција – уколико моје ограничено памћење, језик јаве и неодговарајући цртачки медиј нису већ некакве интервенције. Битно је да се то искуство са сновима не тиче његове примене на јави. Рецимо, за мене занимљиво искуство представља вид појављивања сопственог јаства у сну. У неким сновима га нема – постоји само екран на којем се сан одвија. Некад је присутно, али само као посматрач. Некад је нетелесно, али трпи последице збивања сна. А некад је смештено у тело слично овоме на јави, које обавља извесне радње у склопу ониричких догађаја.

Покушајте да нам укратко објасните суштину синтезијске уметности…