Ambalaža za ljude, prirodu i političare

Za sve postoji ambalaža. Za senf i kečap, za čips, mast protiv onog i ovog, šerpe, štapiće za uši, kompjuter, za političare. Sve se može zapakovati. Naravno, sve uvek ima svoju cenu, važno je da cirkuliše kapital.

Može se zapakovati materija, ljudi i priroda. Ali, šta se dešava kada pakovanje postane najbitnije i oduzme suštinu supstanci koju je trebalo da održi, pitanje je koje postavlja mladi autor Igor Simić u eksperimentalnom filmu „Mislilac u supermarketu”, pretvarajući ga u tok misli svog glavnog junaka – Mislioca suočenog sa supermarketom našeg sveta. Filmski dovitljivo, značenjski angažovano i sa jasnom poentom.

Igor Simić (1988) koji je posle završene Matematičke gimnazije završio filmsku režiju i filozofiju na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, u domaćem takmičarskom programu, nadmeće se sa čak dva kratka eksperimentalna filma. Drugi je crno-beli „Naša propast u četiri etape”, u kojem kroz scenski pokret i ples (muzika nagrađivane kompozitorke Ane Sokolović), a uz pomoć zavodljive igre svetlosti i senki, gradi prikaz društvene i duhovne krize u kojoj se svet danas nalazi. Oba Simićeva filma deo su šireg projekta kojim se ovaj mladi autor bavi.

Među eksperimentalnim filmovima za oko lako zapada i „Priča o stanovnicima zida” koji je autor Andrej Boka utemeljio, a vizuelno izvanredno i razradio i nadgradio, samo na prvi pogled, na jednostavnoj ideji – na konfliktu vrata i prozora koji je na ivici eskalacije. Interesantna i uzbudljiva „filmska priča” (izvanredna kompjuterska animacija), puna simbola i metafora. Film koji po svojoj estetici, ali i po produkcijskim naporima, daleko nadilazi ovdašnje standarde.

Među dokumentarnim filmovima viđenim na 60. kratkom metru je i sedmominutni „Karusel” novinarke Radio Beograda Nevene Matović (kamera, režija, scenario, montaža), koja na nivou dobrog „štosa”, a kroz kadrove kičastih lutkica Deda Mraza snimljenih na božićnim vašarima u Austriji i Nemačkoj, svedoči o tome kako se sve vrti oko nas svake Nove godine, a kazuje da ćemo za sve što smo poželeli dobiti upravo ono što nam pokazuje plastični Deda Mraz u poslednjem kadru.

Dokumentarac „Rampa” Vesne Grbe i Nebojše Vasića, emotivno je povišena priča o ženi koja se, kako sama kaže, „bori sa vetrenjačama i ispravlja krive Drine”, dok se 15 minuta strpljivo bori da se u invalidskim kolicima spusti niz mnoštvo spratova doma u kojem je smeštena. Lift ne radi, a Milada Lazić u tih 15 minuta iz svoje vizure dočarava sve rampe svog života, kojima prolazi pune 33 godine i govori o bitkama koje je izgubila i koje je dobila. Sa mnogo čim se pomirila, ali i otkrila da „nismo ni svesni svojih mogućnosti“. Gospođa Lazić je predsednik sportsko-rekreativnog Udruženja „Sve je moguće” čiji su članovi osobe sa invaliditetom, a autori filma „Rampa” nude dokument o vremenu koje teče drugačije. Taj dokument je i ubedljiv i upečatljiv.

Ironično o modernoj umetnosti, čija je svrha da provocira, po motivima priče „Sisoisus” Nika Hornbija, u kratkom igranom filmu „Čuvar” autorka Marta Popivoda, izmeštajući svog junaka iz sopstvenog klasnog miljea (bivši izbacivač iz diskoteke postaje čuvar u muzeju) suočava gledaoca sa predrasudama. Sa potcenjivanjem ali i precenjivanjem, savremene umetnosti i savremenih umetnika koji su, veoma često i sa puno arogancije, sami sebi svrha, usput veštački gradeći kontroverze i oko svog imena i oko svog dela. Zanimljivo i dobro glumljeno.