Klub u Staljinovom bunkeru

Posetioci Moskve mogli bi ovog leta da potraže Kotelničeski pereulok, i negde oko broja 115, silazak u novootvoreno "podzemlje hladnog rata" – Staljinov bunker na 60 metara ispod zemlje, prilagođen tromesečnom životu i radu tri hiljade ljudi, bez zavisnosti od ikakvog spoljnog snabdevanja. Bunker je mamutski lavirint hodnika, sala i kancelarija, čiju tišinu remeti jedino tutanj podzemne železnice, s linijama značajno iznad skloništa. Počet je 1952. i izgrađen 1956, da bi u slučaju nuklearnog rata bio utvrđeno komandno mesto sredstava veze, što se (srećom po svet) ipak izbeglo. Gore, na površini, ni danas nema ničeg neobičnog, osim jedne užurbane ulične raskrsnice nedaleko od metroa Taganjska. Ali, ako se ostvare planovi anonimnog vlasnika malo poznate firme koja je ovaj objekat kupila na aukciji, Staljinov ratni štab veze mogao bi uskoro postati svojevrsni zabavni klub. Tvrdi se da će tu biti restorani, kafeterije, pa čak i ruska "banja". No, obavezno i "muzej hladnog rata", obavešteni su ruski novinari kojima je objekat pokazan. Njihova poseta reklamirana je na kompanijskom sajtu, uz obaveštenje da je mesto pristupačno i ekskurzijama.

Dakle, kupite ulaznicu i napred za Džejmsom Bondom – lift u koji ćete ući, stropoštaće vas u dubinu, za visinu jedne zgrade od približno dvadeset spratova.

Sklonište je bilo u nadležnosti sovjetskog Državnog telegrafa, bez obzira na to što su u njemu, uz civile, radila i vojna lica. Osamdesetih, Telegraf je čak počeo da modernizuje objekat, ali posustao je zahvaćen tendencijom zamiranja SSSR-a. Početkom devedesetih izvori državnog finansiranja su presušili, izdaci su svedeni na najosnovnije održavanje – da bi, u jednom trenutku, "sve što je moglo biti zanimljivo, ili je imalo vrednost, bilo pokupljeno i odneto", prepustivši bunker zapuštanju.

Srećom, elektrogeneratori su na mestu i neobično podzemlje nije bez struje. Sistem za prečišćavanje i upumpavanje svežeg vazduha je u pogonu, pa je mogućno "sići u podrum" i razgledati mrežu tunela, od kojih su pojedini dugački i po 600 metara. Tmurni su i prazni. Drugi, imaju na zidovima ostatke metalnog panela. To je znak da je svojevremeno celo ovo sklonište bilo iznutra obloženo. Od vodiča se može čuti da je u salama bunkera u to vreme bio parket i da su hodnici čak imali tepihe, a ljudi koji su tu radili imali su na sebi obavezne bele mantile.

Tu i tamo, ponegde su još na zidu tablice sa upozorenjem. Na primer, "Prolazi na teritoriji objekta su tesni, budi oprezan." Na prašnjavom televizoru "preživeo" portret Karla Marksa. Na drugom  mestu, na zidu, plakat s dijagramom rasklopljene puške. A u jednom tunelu još su na šinama vagoni, upotrebljavani u unutrašnjim radovima, prepričali su prvi posetioci.

U vreme njihove posete, radnici novog vlasnika upravo su betonirali pod prostorije u kojoj će se organizovati "muzej hladnog rata". Postavka izložbe prilagodiće se onome čime se raspolaže. Nešto od predmeta zatečeno je prilikom preuzimanja objekta, a ponešto je kupljeno naknadno, s obzirom na to da odgovara tematskoj nameni. Recimo, postoje originalni primerci pisaćih mašina, starih telefona, i sprava za merenje unutrašnje radijacije. Svi ti predmeti su očišćeni, uglačani i izloženi. Ideja je da se zaštićeni komandni centar rekonstruiše, verno koliko je god to mogućno.

Za svaki slučaj, ako nekome sve to ne bude dovoljno inspirativno, imaće mogućnost da svoj doživljaj potraži posetom kafeteriji "u središtu zemlje", uključujući i priliku da "sruči" u sebe rusku votku, kakvu su nesumnjivo pili i u vreme hladnog rata.

Neke od tajni ovog mesta ostaće ipak neotkrivene.

Na primer, gde su tri tajna ulaza u podzemni prostor? O jednom se nagađa da je u kompleksu metro stanice Taganjska. Navodno, koristi se pri dolasku u podzemlje radnika koji obnavljaju prostorije, noću, van časova saobraćaja podzemne železnice. Eto konačno zagonetke posetiocu, ostavljene da je možda sam rešava.