Istina je neizreciva

Juče je u Udruženju književnika Srbije predstavljena knjiga "Gambit Jare Ribnikar" novinara i publiciste Mladena Gvera u kojoj je autor sabrao svoje intervjue sa poznatom, nedavno preminulom spisateljicom. Knjigu je štampala izdavačka kuća "Filip Višnjić" a iz nje objavljujemo odlomke iz poslednjeg Gverovog intervjua sa Jarom Ribnikar.

Sve je manje dobrih ljudi, sve je više agresije?

Jedan grčki teolog i filozof, Panajotis Kristu, napisao je u svojoj knjizi: "Dobro nije dato čoveku rođenjem, ali mu je data duhovnost da dobro u sebi stalno razvija". Meni se strašno dopala ta  rečenica i citirala sam ga u mojim novim tekstovima, koje sam objavljivala u "Književnosti" i  "Zori". Duhovnost, to je zadatak čoveka. Smisao je razvijati svoju duhovnost. A znati da postoje nagoni u čoveku, to znači da treba znati postaviti se prema njima kako treba.

Intenzitet i u zapisima dodirnuo je neizrecivo…

Jeste, jeste. Mene u poslednje vreme zanima tema neizrecivosti. Stalno neko hoće da izrazi odnos prema beskraju, odnos prema smrti. U stvari, svi veliki pesnici, svi su se bavili tim pitanjem, rođenjem i smrću. Znači, kratkoćom koja nam je data sudbinom, našim kratkim, sićušnim životom prema večnosti.

Treba biti svestan toga pa se potruditi da u tom sićušnom vremenskom rasponu razvijamo duhovnost koja je nama data i shvatiti da postoji neizrecivo koje je svuda prisutno i u svakom čoveku. To je jedno bogatstvo.

Ja sam baš pisala o neizrecivom koje postoji u apsolutu, u univerzumu koji se neprestano širi. Mi to tako kažemo, ali ne razumemo. Mi ne znamo u čemu se nalazi taj univerzum, može biti u jednoj kutiji... Ipak, trudim se da izrazim razmišljanja o tome šta je to neizrecivo među ljudima. Recimo, kad neko odlazi i zastane na vratima, pa se okrene i onda ode, on vam je nešto neizrecivo poslao. To se ne može reći, razumete. Ili ja, kada sam posle Vladine smrti prvi put izašla u pozorište, Mima Dedinac me pozvao, to je bio Atelje 212.  To je, možda, bila već 1956. godina. Posle Vladine smrti dugo nisam izlazila. "Morate, Jara, doći", valjda je to bilo zbog Beketa.

Kad sam ušla tamo, osećala sam se užasno. Pogrešno, nije trebalo da dođem. Bila sam okrenuta samo svome bolu. Odjedanput, neko me je nežnom rukom zagrlio s leđa. Mima Dedinac. "Ajdemo, Jara", samo je to rekao i odveo me na moje mesto. Ja kažem: "Hvala Vam, Mima."

Vidite, tolike godine su prošle, on je meni neizrecivu poruku predao, neizmernu. To su najfiniji odnosi među ljudima, kao što su između majke i deteta. Nikad majka nije do kraja deci rekla ono najviše što oseća, niti su deca ikada roditeljima rekla ono najvažnije što su oni  osetili ili doživeli. Postoji neko neizrecivo koje spaja, oni se drže zajedno. To neizrecivo je strašna veza među ljudima. Oni znaju da su povezani, a ne mogu da vam objasne šta je to.

Neretko za neizrecivo vezan je bol, koji ste već pomenuli. Da li se bol sasvim približava neizrecivom?

Svi se olakšavamo kroz reči, a bol je najčešće bez reči. Svaka reč je kao vrh jednog ledenog brega, znate, a sve je ono najvažnije ispod te reči. Nekada se govorilo da postoji podtekst. Postoji mnogo više od tog podteksta. Iza svake izgovorene reči je deo tog ledenog brega koji plovi. E, sad, neko ko je vrlo senzibilan, on u reči koju ste izgovorili oseti čak ono što je ispod površine, oseti deo neizrecivog koji hoće da se saopšti. To se kroz neke može osetiti, nešto što biste pokušali da doživite, ne da izrazite. To je taj kontakt sa onim nedostižnim, znate.

Kao kad  je Isidora Sekulić klečala dok je preko radija slušala muziku Jehudija Menjuhina?

Tačno, jeste, jeste. Izvanredno ste to zapazili. Uvek sam govorila da muzika daje najviše mogućnosti. Jer, reči su siromašne, čak i kod pesnika. Reči uvek za sobom vuku breg neizrecivog. Neki put osetite, neki put doživite ono što je ona ili on osećao pišući, recimo, tu pesmu. Ali, vrlo često to se ne oseti. To ostane tamo, tuđe.

Ako sam dobro razumeo, istinu je, u stvari, veoma teško saopštiti?

Vrlo teško. Vrlo teško.

… Ovo što ste pričali može da bude, dakle, nekakav veliki napor da se zrnce nečega, filozofije življenja, sačuva kroz pisani simbolički red. Da li se to može reći i danas za sveukupnu literaturu, da iz raznih pravaca samo pokušava da dosegne istinu?