Umetnički kamp Branke i Koče

Bešenovački Prnjavor – Slikarka Branka Kolundžić i vajar Miroslav Kovačević Koča, iz Rume, pre sedam godina su došli u Bešenovački prnjavor. Na Fruškoj gori, na 300 metara nadmorske visine, odlučili su da sviju porodično gnezdo i osnuju umetnički kamp „Fruška gora“, koji će mukotrpnim radom pretvoriti u razvojni centar ovog bivšeg manastirskog imanja.

Prnjavor je već uveliko nestajao, jer se od nekad sto domaćinstava sveo na dvadesetak praznih kuća i još toliko u kojima živi tek po dvoje ljudi.

Koča je verovao da će kad-tad, početi obnova jednog od najvećih manastira u Fruškoj gori, Bešenova, koji je razrušen bombardovanjem 1944. godine. A onda je počela priča, pa i radovi.

– Sa ovog brda vidim Srem, Frušku goru, radim pun snage, života i volje. Sa dletom u rukama, a Branka sa kistom i bojama, zarađujemo i gradimo ovaj centar. Pri kraju smo, a onda uživanje u netaknutoj prirodi. Život se vraća u Bešenovački prnjavor, sa početkom gradnje manastirske crkve posvećene arhangelima Gavrilu u Mihajlu, vratiće se i ljudi. Ove godine, na ovom ćuviku, gde stalno ćarlija povetarac, ugostićemo 20 slikara i vajara u prvoj prnjavorskoj koloniji – priča Koča dok dletom dubi ikonu u orahovoj dasci.

Kad su ovo dvoje zaljubljenika u Fruškogorski vis kupovali zemlju, starosedeoci su se čudili. Danas shvataju da su umetnički kamp „Fruška gora“, Branka i Koča motor razvoja ovog dela Fruškogorja.

– Za njima dolaze i drugi, kupuju placeve i grade vikendice. Danas ovde ima četiri-pet puta više vikendica nego domaćinstava. Nekad je ovo manastirsko imanje imalo stotinu kuća, a onda je sve krenulo nizbrdo. Opet je, da tako kažem, počeo život da se vraća u ovo seoce zaboravljeno na obroncima Fruške gore – priča meštanin Bora Erceg, vlasnik seoskog turističkog domaćinstva sa restoranom „Šarage“ u kome je izložena i stalna postavka slika i vajarskih radova.

Na brdu, na samom vrhu, sagrađeni su novi objekti, ruralni, tako vole da kažu stručnjaci za razvoj sela, a Branka Kolundžić nam objašnjava da je sve u ime umetnosti i za umetnost. Završeni su konaci sa 22 ležaja, slike i skulpture su u svim prostorijama, ali će ovog leta završiti i galeriju u kojoj će biti stalna postavka.

– Sami radimo i gradimo ovaj kamp. Mesto je idealno, jednom sam videla ovaj ćuvik i rešila da ovde stvaram i živim. Sve što smo Koča i ja ovde napravili finansirano je našim umetničkim radovima. Pored galerije ostaje nam da završimo i pozornicu, za letnje susrete pesnika, glumaca. I pozornica je započeta, sad sređujem ovaj kamp i ovde najbolje slikam i uživam – priča Branka.

– Ujutro poranim, izađem napolje, udahnem svež vazduh, pa na posao. Tišinu remeti samo poneki krik ptica i leti cvrčanje cvrčaka. Popijem jednu sremačku ljutu, pa uzmem dleta i krenem da rezbarim, ikonu, ili kakav drugi motiv. Treba nam novac da ulepšamo ovo mesto, da ga u raj pretvorimo – priča Koča dok nas nudi kafom i rakijom.

Proleće je pa se živost oseća u naselju. Počeće izgradnja crkve, stiglo je i dvoje iskušenika na tek otkopane temelje manastira. Božju službu služe u drvenoj kapeli, ali veruju da će brzo na temeljima manastira Bešenovo biti sagrađena crkva. Malobrojni gostoljubivi domaćini sve više veruju da je Bešenovački prnjavor, uronuo u Frušku goru, dobio novu razvojnu šansu.