„Srpski” pokušaj ubistva

Proslavljeni košarkaš Predrag Saša Danilović imao je sreće. Preživeo je teške povrede koje mu je nožem naneo prijatelj Branko Filipović Fida. Sukob u noći između petka i subote još nema svoj epilog, jer se napadač na poznatog košarkaša i dalje nalazi u bekstvu.

Ceo slučaj pratile su kontradiktorne informacije, čemu su, ne malo, doprineli i pojedini političari, kako svojom posetom povređenom košarkašu u bolnici, tako i olako izrečenim izjavama, pa je i Danilovićeva porodica bila prinuđena da reaguje saopštenjem.

U moru reakcija koje su pratile ovaj slučaj, izdvojila se izjava premijera Srbije Ivice Dačića: „Danilović je povređen u tradicionalnoj srpskoj tuči među prijateljima.” Ispalo je da premijer smatra starom srpskom tradicijom tuču među prijateljima i ubadanje nožem u slabine. Fraza „duboko prijateljstvo” dobila je time novo značenje: dubina prijateljstva se sada meri dubinom prodora sečiva u stomak. Mnogi su odmah pomislili i da očigledno nemaju tako dobre prijatelje, jer niko od njihovih najbližih dosad nije nikog napao nožem, u skladu sa svetlom srpskom tradicijom.

Međutim, premijer je pojasnio prvobitnu izjavu. Za naš list juče je rekao da mu cilj nikako nije bilo pravdanje umalo tragičnog događaja, već je to kazao u kontekstu Danilovićevog odbijanja da pred policijom goni prijatelja.

„Stoga sam i ja rekao da je to, nažalost, primer tih tradicionalnih sukoba koji postoje u našem društvu, gde je sve više nesreće u okviru porodice i među ljudima koji važe za prijatelje. A sigurno, ono što želim da kažem jeste da taj Danilovićev prijatelj treba da bude uhapšen”, rekao je Dačić za „Politiku”.

I zaista, mora se priznati, da ima istine u tome što Dačić pojašnjava. U poslednje vreme sve više žrtava krivičnih dela ne želi da sarađuje sa policijom i da otkrije ko je napadač i šta su motivi. Dovoljno je samo setiti se drastičnog primera od prošle nedelje, kada je devojka upucana na proslavi na Adi Ciganliji, a njen brat nije želeo da kaže ko je pucao i ubio njegovu sestru. Pre dve nedelje, mladić je ranjen na Karaburmi u noge i takođe nije želeo da otkrije identitet napadača. Situacija u kojoj brat ne otkriva ubice sestre nije normalna, baš kao što nije normalno da žrtva koja je imala neverovatnu sreću da preživi napad, ne otkriva identitet napadača, ma koliki prijatelji oni bili.

Trend neprijavljivanja počinioca krivičnog dela policiji prisutan je odavno. Motivi za neprijavljivanje napadača su donekle poznati – od želje za osvetom, što se desilo u slučaju na Adi Ciganliji, do zaštite i razumevanja za pijanog prijatelja, što je bio slučaj s Danilovićem.

Ipak, ma kakvi bili motivi žrtava krivičnih dela, policija ne sme da dozvoli da isterivanje pravde ili opraštanje dela bude u rukama pojedinaca. Takvo ponašanje nikada nije donelo ništa dobro.