Sama sebi i mati i kći

INTERVJU
Nova, deseta, poetska knjiga Radmile Lazić pod nazivom "In vivo" objavljena je nedavno u "Narodnoj  knjizi". Po mišljenju urednika Vase Pavkovića, ova knjiga bitno se razlikuje od prethodne "Zimogrozice", zbirke koja je pre dve godine dobila nagradu "Vasko Popa". "Vidljive su razlike, ponekad i rizične. Lišavajući se gradskog žargona i njegove žestine, Radmila Lazić se okreće svedenijem, zatvorenijem izrazu", kaže Vasa Pavković.

Koji je to trenutak za pesnikinju, u kojem menja ton i motive svoje poezije, kao što ste Vi učinili u novoj zbirci "In vivo"

Nije u pitanju trenutak, ne bar onaj koji možemo prepoznati kao jedan i jedinstven. Stvaranje je proces koji se sastoji od bezbroj trenutaka i elemenata koji na njega utiču u dužem vremenskom periodu. Intenzivno radim na pronalaženju nove teme ili novog ugla gledanja na određene stvari, a time i na promeni pesničkog izraza. Nisam od onih koji su nastavljači, ili ponavljači, svoje ili tuđe, poetičke paradigme. Iako je književnost neminovno niz replika, trudim se da ih izbegnem. Ima pesnika koji su sopstvene replike, ima i takvih koji izaberu pretka i trude se da budu njegovi nastavljači. Kritičari vole takve, lakše im je sa njima. Ja sam od druge sorte, više sam za autohtonost. Biti sebi "i mati i kći" , koliko god je to moguće.

Od stihova "… Hej sister/ Zanjiši se, mrdni kukom…" do ovih novih "Sama sebi i mati i kći", šta je, ipak, ostalo isto?

Strast. Potreba da se ide do kraja, da se govori o onome o čemu se retko ili uopšte ne govori. Nekada ta pozicija pesničkog "ja" ide više prema spolja, nekada prema unutra. Stvar je izbora. Pisanje uvek iznova predstavlja izbor određenog pogleda na svet, psihološkog stanja, odabir "uloge" u koju se ulazi i "lika" koji želi da se predstavi. Doroti Parker je fikcionalni lik, iako je u oblikovanju tog lika jednaku ulogu imalo i moje iskustvo i mašta, ali i određeno uverenje, u ovom slučaju feminističko, koje sam želela da prenesem, da njime delujem. Sa "In vivo" je stvar ličnija, u smislu predavanja imaginaciji i nesvesnom. Htela sam da postignem vrstu infantilne začudnosti. Pisala sam imaginarnu sebe.

Gde su sada "opasne mačke" iz zbirke "Doroti Parker bluz", one što srce nose među zubima? Da li su se samo pritajile?

Vidite, ima knjiga koje obeleže autora, sa kojima ih poistovećuju, sa kojima porede sve ostale knjige – što je pogrešno, jer svaka knjiga ima svoj sopstveni život. Recimo, kada kažete Nabokov, uvek pomislite na "Lolitu", jer ga je ona obeležila, pa ipak, niko nije očekivao da on celog života piše "Lolitu", zar ne?! U nadi da neću zvučati prepotentno, ni ja neću pisati "Doroti Parker bluz".

Njena uloga je završena, nažalost onima koji su je voleli, a na zadovoljstvo onima koji su bili skandalizovani. Nisam od onih koji celog života pišu jednu knjigu, iako i dalje nosim srce međ zubima.

Od svih tabua koje treba rušiti, koji Vam je omiljeni?

Privlače me tabui vezani za patrijarhalnu kulturu, za takozvane tradicionalne vrednosti, lažni moral, predrasude, zakidanje sloboda, a najviše ono što "zakon" patrijarhata i ortodoksno hrišćanstvo negiraju, a to su telo i ženska seksualnost. Ovome treba pribrojati porodicu i porodične odnose koji, zbog svoje zatvorenosti, takođe nose mnogo tabua. Naša poezija se ovim nije bavila, ako se i bavila, ona je te odnose uglavnom idealizovala.

Pitali su ranije: "Šta znači biti žena u osamdesetim, žena devedesetih?". Koliko je stvari promenjeno danas?

Čini mi se da je žena osamdesetih, ako govorimo o onima iz najšireg sloja, držala do svog ličnog doprinosa društvenoj zajednici; devedesetih se ona vratila porodici, jer je bila prinuđena da pruži svoj "doprinos" preživljavanju. Sada, kao da se budi iz nekog dubokog, ali neprijatnog sna, i postavlja pitanja sebi: ko sam ja, šta želim, šta me ispunjava, koja su moja prava? Postavlja sva ona pitanja koja decenijama postavljaju, sebi i drugima, feministkinje. Ipak, današnja žena ne pominje feminizam, za svaki slučaj. Ima u tome konformizma, ali i mudrosti da se ne ide "prstom u oko".

U "Narodnoj knjizi" uređujete ediciju "Prethodnice". Pored objavljene knjige zaboravljene Milke Žicine, koje su spisateljice na redu?

Sve su one zaboravljene i zanemarene. Istorija književnosti im nije bila naklonjena. I sada teško ide sa objavljivanjem njihovih dela. Pre romana Milke Žicine "Kajin put", u "Prosveti" sam uredila knjigu Julke Hlapec-Đorđević "Jedno dopisivanje", a onda bila prinuđena da biblioteku prenesem u "Narodnu knjigu", sa nadom da neću morati da je prenosim i dalje. Sada predstoji štampanje "Devojke za sve" i potresne logorske ispovesti "Sve, sve, sve", takođe Milke Žicine. U planu je i neobjavljen roman Jovanke Hrvaćanin, putopisi iz Amerike Jelene Dimitrijević, Dnevnik Anke Obrenović, priče Milice Janković. Bez ponovnog štampanja ovih dela, naša književnost ostaće krnja, jednorodna, a svet žene malo poznat i pun predrasuda.