Trka leskovačkih povrtara za prvi plod

Leskovac – Leskovački kraj je jedan od najvećih proizvođača povrća u Srbiji, a po plasteničkoj proizvodnji je ubedljivi rekorder. To potvrđuje za „Politiku“ dr Miodrag Đorđević, savetodavac za ratarstvo i povrtarstvo u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi u Leskovcu. Ove godine, pod povrtarskim kulturama u Jablaničkom okrugu je čak 12.000 hektara, od čega je pod plastenicima 1.500, možda i koji hektar više. U Srbiji je pod plastenicima 7.000 hektara, a to znači da je više od petine njih u Jablaničkom okrugu, ističe Đorđević.

Plastenici su se ovde u većem broju pojavili pre dvadesetak godina, što je bio ozbiljan napredak u proizvodnji povrća, jer je ono ispod folije stizalo znatno ranije od onog na otvorenom. Prvi su bili na manjim površinama i toliko niski da se u njih jedva ulazilo. Sada se grade na po 500 kvadratnih metara, visoki i do 3,6 metara i, sa metalnom konstrukcijom, liče na građevine u koje proizvođači ulažu hiljade evra. Jedan od najvećih je plastenik Radeta Stankovića iz Stajkovca koji se prostire na 72 ara u koji je vlasnik uložio više od 50.000 evra.

Tako gajeno povrće stiže znatno ranije, pa ima i mnogo veću cenu. Zato trka za što raniji plod ne prestaje. Evo, već pet godina širi se „moda“ uvođenja grejanja u plastenike, jer se time postižu rani prinosi koji na tržištu imaju najveću cenu. To je veoma skupa investicija u koju mogu da se upuste samo najveći proizvođači. Velibor Krstić i Boža Savić iz Bogojevca greju po četrdeset ari, Jovica Stojković iz Navalina je među prvima uveo grejanje, a Ljubiša iz istog sela greje čak pola hektara. Grejanje je uvelo i nekoliko proizvođača u Donjem i Gornjem Krajincu, Stajkovcu i drugim povrtarskim selima.

Jedan od najvećih povrtara u ovom kraju je Velibor Krstić, iz Bogojevca nedaleko od Leskovca, koji ima 23 plastenika na površini od 113 ari. Reč je o velikoj plantaži na kojoj dnevno radi po dvadesetak radnika. Na imanju je podigao zgradu u kojoj pored kotlarnice za grejanje plastenika ima i prostoriju za radnike u kojoj mogu da predahnu, da ručaju, pa čak i da gledaju televiziju u pauzi. Trenutno beru krastavce i otpremaju ih na tržište.

– Nisam ja prvi uveo grejanje. To traje već pet godina. Lakši je plasman prvog proizvoda i dobra je cena, on ubere kajmak. Prvi krastavac u plastenicima koje grejem pojavio se kada je cena bila 180 do 200 dinara po kilogramu, a u plastenicima bez grejanja stigao je kada je cena bila 80 dinara. Računica je jasna – kaže ovaj vredni proizvođač.

Velibor greje osam plastenika ukupne površine četrdeset ari, a do jeseni namerava da uvede grejanje i u preostalih petnaest. Najveći leskovački povrtari ulažu na hiljade evra.

– U plastenike sam uložio oko sto hiljada evra. U grejanje 25.000 evra, od čega u objekat deset hiljada, a petnaest hiljada u kotlarnicu, cevi i za rad majstora. Samo kotao košta preko 10.000 evra. Prošle zime potrošio sam dvesta kubnih metara drveta, to je potrošni materijal i to ne računam u investiciju. Nameravam da do jeseni uvedem grejanje i u ostale plastenike, a to će me koštati još 20.000 evra. Najviše proizvodim krastavce koje prodajem na kvantaškoj pijaci i u objektima „Delta sitija“, a povrćem snabdevam i Studentski centar u Nišu, već tri sezone. Ranije sam proizvodio krompir, ali 2010. godine su se pojavile podzemne vode i poplava mi je uništila celokupan rod. Šteta je bila 50.000 evra, izgubio sam proizvodni kapital, pa sam morao da uzmem kredit i da pokrenem plasteničku proizvodnju – ispričao nam je Velibor Krstić.

Njegovim stopama krenuo je i sin Nikola.

– Radim zajedno sa ocem. Nisam nikada razmišljao da se bavim nečim drugim. Pošao sam očevim putem, pa ću videti dokle ću stići. Za sada ide dobro – kaže Nikola.