Трка лесковачких повртара за први плод

Лесковац – Лесковачки крај је један од највећих произвођача поврћа у Србији, а по пластеничкој производњи је убедљиви рекордер. То потврђује за „Политику“ др Миодраг Ђорђевић, саветодавац за ратарство и повртарство у Пољопривредној саветодавној и стручној служби у Лесковцу. Ове године, под повртарским културама у Јабланичком округу је чак 12.000 хектара, од чега је под пластеницима 1.500, можда и који хектар више. У Србији је под пластеницима 7.000 хектара, а то значи да је више од петине њих у Јабланичком округу, истиче Ђорђевић.

Пластеници су се овде у већем броју појавили пре двадесетак година, што је био озбиљан напредак у производњи поврћа, јер је оно испод фолије стизало знатно раније од оног на отвореном. Први су били на мањим површинама и толико ниски да се у њих једва улазило. Сада се граде на по 500 квадратних метара, високи и до 3,6 метара и, са металном конструкцијом, личе на грађевине у које произвођачи улажу хиљаде евра. Један од највећих је пластеник Радета Станковића из Стајковца који се простире на 72 ара у који је власник уложио више од 50.000 евра.

Тако гајено поврће стиже знатно раније, па има и много већу цену. Зато трка за што ранији плод не престаје. Ево, већ пет година шири се „мода“ увођења грејања у пластенике, јер се тиме постижу рани приноси који на тржишту имају највећу цену. То је веома скупа инвестиција у коју могу да се упусте само највећи произвођачи. Велибор Крстић и Божа Савић из Богојевца греју по четрдесет ари, Јовица Стојковић из Навалина је међу првима увео грејање, а Љубиша из истог села греје чак пола хектара. Грејање је увело и неколико произвођача у Доњем и Горњем Крајинцу, Стајковцу и другим повртарским селима.

Један од највећих повртара у овом крају је Велибор Крстић, из Богојевца недалеко од Лесковца, који има 23 пластеника на површини од 113 ари. Реч је о великој плантажи на којој дневно ради по двадесетак радника. На имању је подигао зграду у којој поред котларнице за грејање пластеника има и просторију за раднике у којој могу да предахну, да ручају, па чак и да гледају телевизију у паузи. Тренутно беру краставце и отпремају их на тржиште.

– Нисам ја први увео грејање. То траје већ пет година. Лакши је пласман првог производа и добра је цена, он убере кајмак. Први краставац у пластеницима које грејем појавио се када је цена била 180 до 200 динара по килограму, а у пластеницима без грејања стигао је када је цена била 80 динара. Рачуница је јасна – каже овај вредни произвођач.

Велибор греје осам пластеника укупне површине четрдесет ари, а до јесени намерава да уведе грејање и у преосталих петнаест. Највећи лесковачки повртари улажу на хиљаде евра.

– У пластенике сам уложио око сто хиљада евра. У грејање 25.000 евра, од чега у објекат десет хиљада, а петнаест хиљада у котларницу, цеви и за рад мајстора. Само котао кошта преко 10.000 евра. Прошле зиме потрошио сам двеста кубних метара дрвета, то је потрошни материјал и то не рачунам у инвестицију. Намеравам да до јесени уведем грејање и у остале пластенике, а то ће ме коштати још 20.000 евра. Највише производим краставце које продајем на кванташкој пијаци и у објектима „Делта ситија“, а поврћем снабдевам и Студентски центар у Нишу, већ три сезоне. Раније сам производио кромпир, али 2010. године су се појавиле подземне воде и поплава ми је уништила целокупан род. Штета је била 50.000 евра, изгубио сам производни капитал, па сам морао да узмем кредит и да покренем пластеничку производњу – испричао нам је Велибор Крстић.

Његовим стопама кренуо је и син Никола.

– Радим заједно са оцем. Нисам никада размишљао да се бавим нечим другим. Пошао сам очевим путем, па ћу видети докле ћу стићи. За сада иде добро – каже Никола.