Čuvari istorije

Niš – Na poznatom lokalitetu Medijana kod Niša godinama se smenjuju grupe arheologa, istraživača i kopača, ali Milići ostaju. Porodica koja brine o Medijani, doselila se ovde još 1936, tu su se ženili i udavali, rađali se... Jedan novinar iz Vankuvera je primetio da, osim Milića, u svetu postoje još dve takve porodice – ona koja čuva Hristov grob u Jerusalimu i Mihajlovići na Zejtinliku. Ovde je najduže 84-godišnja Zorka Milić. U penziji od 1989, ona i dan-danas dočekuje arheologe, čisti, sprema i čuva značajno kulturno-istorijsko blago. U vreme naše posete bila je na ispitivanju u Niškoj Banji, pa je ulogu domaćina preuzeo njen sin Branislav Bane Milić, koga još zovu i treći car, posle Konstantina koji je rođen u Nišu i Justinijana koji je kasnije obnavljao Medijanu.

– Zgrada muzeja na Medijani sagrađena je 1936. sredstvima niških zanatlija, a kuća u kojoj živi moja majka podignuta je 1963. godine i vlasništvo je Narodnog muzeja u Nišu. U vreme izgradnje muzeja, ovde je bilo čisto polje, a okolo njive Matejevčana i Kameničana. Prve kuće prema Nišu bile su na Trošarini, a prigradsko naselje Brzi Brod, koje je sada gotovo spojeno sa Nišem, imalo je tridesetak kuća – počinje Bane za "Politiku" zanimljivu priču o Medijani i Nišu.

Potom objašnjava kako su se Milići doselili na Medijanu i postali njeni čuvari. – Mi smo iz Brzog Broda. Moj deda Sava bio je poljak, a kmet i poljak su bile najvažnije ličnosti u selu. Muzej je tražio poverljivog čoveka da brine o Medijani, ali je deda Sava rekao da ne može da prihvati posao dok se ne oberu kukuruzi, pa je predložio drugog čoveka. Taj je od muzeja napravio crkvu, doneo kandilo i ikonu. Direktor Narodnog muzeja Bora Gojković video je o čemu se radi, pa ga je otpustio, a moj deda je došao ovde 1936. godine. On je ozbiljno shvatio posao – tu su vredni mozaici, iskopine koje treba danonoćno da se čuvaju.

Pre izgradnje kuće, Milići su živeli u samom muzeju. Sava je bio ovde čuvar do 1949, kada je posao preuzela njegova snaja Zorka. – Moj otac Velja oženio se 1943. godine i svadba je napravljena ovde. Majka Zorka udala se za njega i Medijanu, a godinu dana kasnije, ja sam ovde rođen. Tu je rođena i sestra Gordana. S obzirom na to da se deda 1949. godine razboleo, a majka je bila dobar radnik muzeja, ponudili su joj da zameni svekra i ona je pristala. Majka nikada nije ni živela u Brzom Brodu gde imamo kuću, odmah je došla ovamo. Ona i otac vratili su stanove društvu, da bi mogli da žive ovde. Uslovi su skromni, nema vode i kupatila, ali imamo čist vazduh i zelenilo.

– Ovde su arheolozi radili i po dva-tri meseca. Moja majka im je kuvala i brinula o njima. Svi je poštuju, ona je najstariji radnik muzeja. Održavala je i Ćele kulu, a po potrebi i logor Crveni krst – kaže Branislav.

I kako to biva, priča o Milićima, možda, neće imati nastavak, možda će se završiti kada jednog dana sa Medijane ode Branislav. Jedan sin mu je u Francuskoj, a drugi radi kao profesor geografije u Brusu. Voleo bi, kaže, da ga njegov geograf, koji poznaje i istoriju, nasledi ovde...